Kosa lagana vijori se na vetru, koža aristokratskobela, svetlucava, neodređeni koraci puni proleća, a duša prazna. Šta čeka, koga? Vetar da je otrgne, sunce da je osvetli, korake da je oprave. Ili samo njega, koji će da joj kaže: “Zbog tebe vredi truditi se”?
Slušaj ovo vrlo pažljivo, jer reći ću samo jednom: “Ne ostavljaj tugu da tišti na tihoj vatri, jer će da bukne u plamen nazvan zbogom”. I onda ne ostaje ništa, osim pepela koji će te sećati na prošle dane i trenutke pre proleća.
Ako ti je stalo, trudi se još malo
Iako stojiš ukopan u mestu, pitaj se voliš li je. Voliš li život, sebe, pa nju? Da li bi i zbog čega promenio redosled? Umeš li sa smeškom da prihvatiš razočaranje i da se izboriš sa tugom? Davno sam prestala da verujem da se ljudi čekaju i da će pravi doći. Moraš ga tražiti, a kad ga nađeš, naučiti i privići, da ne kažem primorati, na romantiku. Izmoliti taj, svima važan, “status” veze, a onda lekciju po lekciju, praktično mu objašnjavati šta je pravi poljubac, dodir, zagrljaj.
A onda, kada se desi da ga osetiš, a da nije pored tebe, znaj da si uspela, ljubav je rođena, a on je mnogo dobar učenik. Savladao je sve ono što nijednom pre nije uspelo, a ako povrh svega ne shvati tvoje tajne šifre, čudi se pred tvojim zahtevima ljubavi, ne razume skrivene znakove, samo se okreneš i tražiš dalje i tako tragaš do besvesti.
Vi sad mislite kako je devojkama teško ugoditi. Jeste, ali istina je i to da je pravog muškarca teško naći. U opisu njihovog posla nije da nas čine srećnom, već da zadive i odu. Malo toga u ljubavi nas drži, a u većini slučajeva jedni druge precenimo.
Što si čudnija, njemu si strašnija. Jer, oni ne kapiraju devojke koje se nećkaju, produžavaju prvi poljubac ili ga osmehom začinjavaju. Mora da nešto nije u redu sa njom, da nije možda pobegla iz manastira? Mutna im je i u krajnjem slučaju mistična. Danas, retko koja od nas zaseni sunce ili bar doživi da to čuje iz njegovih usta. Nečesto nas muškarac stvarno do suza zasmeje, ali zato obavezno pošalje “dve tačke-zagradu” iliti smajli. I čim ona prihvati da bude njegova, dižu se ruke sa ovog “posla” i ako se ne prelazi na drugi, odmara se neki period od osvajanja i mukotrpnog psihičkog rada: udovoljiti ženi!
Uvak malo fali… on da bude dovoljno zreo da ne poželi drugu, a ona dovoljno hrabra da zaigra tu igru i dovoljno visprena i poželjna da ga zadovolji, a onda i zadrži na manji ili duži period. Bolesno zavidim devojkama kojima malo treba da budu očarane. Ja nekako uvek hoću još. Više sitnica, više smeha, više ljubavi. A sa druge strane, što bi se muškarci trudili kad je lepo uživati i sladiti se lako dobijenim stvarima. Ipak, teško zarađeni hleb je najslađi. Bar po mom mišljenju, a muškarce ko pita.
Muškarcu se može koliko mu žena dozvoli
Da li smo se razumeli? Nije problem u muškarcima. Oni bi se trudili i iskreno voleli da je motivacija veća, a devojka dovoljno vredna da iste te sitnice na fin i kulturan način izmoli. Dovoljno strpljiva da sačeka i uvek ponosna na svoje postupke. Nije glavni cilj između nogu, bar ne kod svih devojaka. Dečaci, preusmerite svoja ljubavna oružja malo gore, gde pogled snima, ruka dodiruje, a usne ljube.
Tako je i on odslušao par nota ljubavne pesme i pritisnuo pauzu. A onda se čuo glas:
Ona: To je, valjda, to? Kraj?
On: Ne, samo sam želeo da promenim pesmu
Ona: Lažeš?!
On: Ma ne, vratiću se, samo da se iživim. Zaboleće te malo, al’ proći će
Ona: Nema pauze, svi svirači naše ljubavi odsvirali su kraj onog trenutka kada si ti prestao da igraš u ritmu moje, naše ljubavi. Tako mora. Druge nema, zar ne?
Violeta Stojanović, student novinarstva, ide kroz život sa velikom željom da napreduje i voljom da svoj optimizam širi na druge. Najveće bogatstvo su joj dve rođene sestre. Uvek spremna da podari osmeh i toplu reč, a sa vama bi da deli i najdublje misli i osećanja. Uživa u dobroj muzici, filmovima, divi se umetnosti.
