– Starče, zašto je ta riđokosa devojka naizgled toliko značajna? Zašto se odjednom toliko posvetio njoj? I sam je rekao, ni ne poznaje je, a čini se kao da ispunjava svaki delić njegovog sveta…
– Pa, mladiću… U pravu ste. Nije bila preterano važna.
– Ali… Zašto nam onda pričate o njoj?
– Ah, mladiću, a zašto misliš da je on mislio drugačije? Vidiš, neobično je to kako se ona njemu uvukla pod kožu. Padao je na nju polako, nije to ni primećivao. I taman kad je mislio da je predaleko, došla je ta noć, potpuno neplanirana. I samo tako, neočekivano, je i moglo da se dogodi to što se njima dogodilo. Možda vama to neće zvučati značajno. Možda će vam zvučati kao obična priča, i možda ćete je zaboraviti i pre nego što stignemo do sledeće. Ali on – on je nikada neće zaboraviti.
Što toliko o njoj razmišlja, a ni ne poznaje je…
Stajao je iza nje. Potpuno slučajno. Da je planirao, smišljao danima kako da je sretne, verovatno mu ne bi uspelo. Ma, ne bi sigurno. Ali eto, ona je stajala tu. Nasmejao joj se, a ona ga je pozdravila. I pita se zaista, da li je neprimereno što toliko o njoj razmišlja, a ni ne poznaje je. Čuo je o njoj malo toga. Čuo je da je i njegov ego naspram njenog – ništa. I sada nije siguran da li ga ona uopšte primećuje. A tako bi voleo da joj dodirne ruku, da ga dodirne njen pogled naizgled pun prezira. Tako bi voleo da oseti na svojim usnama miris njene kose, njene riđe kose. Tako bi voleo da oseti drhtaj njenog tela dok joj vrhovima prstiju klizi uz leđa, drugu ruku spuštajući na njeno lice, usput joj, kao slučajno, dodirujući usne.
Tako bi voleo da osmeh sa svojih usana spusti na njene, da je poljubi onako kako ona nije ni mislila da neko može da je ljubi. Da otkrije svoj novi osmeh koji postoji samo za njega, da padne u njegov zagrljaj. Tako bi voleo da ostane tu zauvek. A zašto uopšte na taj način o njoj razmišlja? Pa on je ni ne poznaje. Ne zna o njoj ništa. Zna da voli filmove. Zna da ima oštar i odbojan pogled, koji je uzdiže visoko iznad svih. Zna da, kada govori, govori polako, predivnim dubokim glasom, kao da je ovaj svet ne zanima, jer za sebe stvara poseban, drugačiji, za nju, i nikoga više. A šta on to još zna, sem da skoro mesecima o njoj ne prestaje da razmišlja. Dok sklapa oči, dok se budi, dok je gleda pored sebe, dok putuje, dok stoji u prvim redovima iza nje. Iza nje.
Dok ih nose note i glas bogova, violina sviranih kao gitare, dodira čiste, neiskvarene energije, čiste muzike. I u tom haosu, toj simfoniji ludila, ona okreće glavu unazad, i gleda. Nema on ni najblažu ideju da li nekim čudom želi da vidi njega, ili jednostavno gleda lica muzike. A onda se masa sabija, i on zaista oseća miris njene kose. Bogovi se dižu iznad njih, pevaju samo za njih, i samo zbog njih. Ona naginje unazad glavu, i dodiruje njegov obraz. Smeje se. Ona se smeje. Možda se smeje njemu, možda se smeje jer je to ona. Nema on ni najblažu ideju, ali u tom trenutku ništa drugo zaista nije više važno. I tada, kao i prethodnih dana, prethodnih meseci, on želi.
Želi da je poljubi. Želi da je ljubi. Želi nju, njen miris, njen zagrljaj, njene poglede, njen duboki glas, njen skriveni svet. Želi sve, a ni ne poznaje je. I šta sad da pomisli, kada zna i on sam, da ona njega verovatno ni ne primećuje. Odlazi daleko, niz reku, do mora, razmišljajući o njoj, želeći samo da bude pored njega, da je zagrli, da ga poljubi, spusti ruke na njegovo lice, zaspi pored nje. A šta drugo da želi, kada je u ovom trenutku ona za njega savršena. I kroz osmeh za nju je pomislio, i nadao se iz dubine svoje duše da će nekim čudom čuti to, što još nije imao hrabrosti da joj izgovori…
…
Da li vidiš potencijal, savršenstvo, savršenstvo tebe i mene? Kao knjiga, u elegantnom povezu, na jeziku koji još uvek ne umeš da pročitaš. Moraš provesti malo vremena, ljubavi, moraš provesti malo vremena sa mnom, i znam da ću ja, ljubavi, da ću imati tvoje srce. Ima dana kada na tvom prozoru vidim svoj odraz dok polako prolazim, i čeznem za danom kada ćemo biti ljubavnici, napokon zajedno. Odbijaš uporno moje pokušaje i reči, ali neću ti, ljubavi, dopustiti da odem tako lako. Moraš provesti malo vremena, ljubavi, moraš provesti malo vremena sa mnom. I znam da ću ja, ljubavi, da ću imati tvoje srce…
Stefan Ignjatović živi u svetu Daglasa Adamsa. Rođen je kao Džedaj, i postaće naučnik da bi jednog dana napravio svoj Lightsaber. Vozi narandžast auto, sa narandžastim felnama, i planira njime da obiđe svet, i možda malo više…
