– Hoću da ti kažem nešto. Ne očekujem ništa povratno, samo želim da znaš. Nije ništa veliko. Zapravo jeste.
– O meni i tebi?
– Da. Mislim, o meni o tebi.
Volim te…
Volim da gledam mog muškarca dok spava
Ležim kraj njega. Mazim ga dok spava. Voli kad ga mazim i češkam. Volim da ga gledam dok spava. Ne mogu da spavam, milion misli mi se vrzma po glavi. Poslednjih dana se loše osećam, danas pogotovo. Danas je loš dan, svake godine, već poslednjih osam godina. Bio mi je potreban i sad je tu, baš kad treba.
Smrklo se odavno. U sobi je polumrak. Na radiju puštaju neke stare stvari. Tiho mu na uvo šapućem stihove Kiše Kol (Keyshia Cole):
“I love you so much.
I’m yearning for your touch…
Baby, won’t you come and take this pain away”.
Ja njega volim. Ja njega volim! Knedla mi zastaje u grlu. Iskačem iz kreveta i trčim do kupatila. Oči su mi već pune suza. “Zašto plačeš, devojko?”, govorim sebi, dok tražim maramice. “Nije smak sveta. Volela si i pre”. Veoma sam se vezala za njega, ne želim da to upropastim jednim preranim “volim te”.
– Maco. Jesi li tu?
– E, u kupatilu sam. Sad ću doći.
Procedila sam to plačljivim glasom uz šmrckanje.
– Jesi li se ti to prehladila?
– Nisam. OK sam. Sad ću ja.
Brišem nos i jagodice od suza i vraćam se nazad.
Nalaktio se na krevetu i gleda me dok prilazim. Moj rasanjeni muškarac. Nikad mi neće biti dosta da ga gledam.
– Što šmrckaš ako se nisi prehladila?
– Onako. Sve je OK. – neubedljivo lažem, dok se uvlačim pod čaršave.
– Hej! Šta ti je? Dođi ovamo.
Privlači me u snažan zagrljaj. Ležem mu na grudi i pokušavam da se suzdržim od plakanja. Drži me čvrsto i ne pušta, mazeći me po kosi. Smiruje me njegov zagrljaj.
– Reci mi šta ti je? O čemu razmišljaš?
– Loše sam raspoložena ovih dana. Izmorila me je cela gužva oko povratka u Beograd i to što nisam mogla duže da ostanem kući. Danas je odvratan dan. Svake godine je odvratan.
Zagrcnula sam se i ućutala. Gledam samo kako me posmatra, upijajući svaku moju reč.
Sve nestaje u njegovom medveđem zagrljaju
– O čemu ti razmišljaš?
– Zanima me nešto. Smem li da pitam – što je danas odvratan dan?
– Pa, znaš. Onaj, odvratan, dan.
– A, ne… Dođi.
Grli me jako i umiruje šaputanjem.
Jednom, još na početku, pričala sam mu o sebi. Baš kao i danas, ćutao je slušao me i grlio, jako. Bilo je rano, svitanje. Potreslo ga je sve to, ali nikada nije bio drugačiji prema meni zbog svega što zna. Tog dana je samo ćutao i stezao mi ruku ili koleno. I jednom, kad mu budem priznala da ga volim i kad me bude pitao zašto, ispričaću mu kako me je osvojio ćutanjem i grljenjem.
– Hoću da ti kažem nešto. Ne očekujem ništa povratno, samo želim da znaš. Nije ništa veliko. Zapravo jeste.
– O meni i tebi?
– Da. Mislim, o meni o tebi.
Volim te.
– Znam. Vidim.
Tamara Naumović živi u Nedođiji; obožava sve nijanse zelene i plave, obožava da se smeje i da voli. U prošlom životu je bila Kleopatra i trenutno ne vlada nijednim bitnim delom sveta, jer su čajanke zanimljivije, a i smatra da se već dovoljno ljudi otima oko te igračke.
