Nekad sam pratila neke vojnike (a neke sam i dočekivala) i mislila sam da je vojska najstrašniji užas, nepravda, maltretiranje i patrijarhalni primitivizam. I da je izmišljena da moje lepe, dugokose momke i prijatelje, pretvara u bezlična stvorenja, da ih time kažnjava što se razlikuju od drugih, koji su i inače bezlični, plakala sam redovno kad gledam “Kosu” (Hair) i to najviše kad šišaju Bergera, koji je ubeđen da sprema mnogo dobar štos i da će se svi svetski prozezati i mrzela sam vojsku sto na sat. Vojska mi zagorčava život, mislila sam tada.
A onda je moj muž (lepi, dugokosi) otišao u vojsku, među bezlične zelembaće i to mi je bio najlepši period u bračnom životu. Kad sam ostala sama sa svojom decom, rasterećena pritiska neumitne bračne prisnosti i (najzad) svesna toga da mrzim brak, mnogo, mnogo više nego što mrzim vojsku, jer je za mene brak uglavnom najstrašniji užas, nepravda, maltretiranje i patrijarhalni primitivizam. Ukinuše vojsku. Razvedoh se. Možda ne baš tim redom. Godinama nisam mislila na to. Ni na brak, ni na vojsku – te su se traumatične pojave povukle iz mog života, mada sam i dalje ponekad gledala “Kosu” i rasplakivala se na očekivanim mestima. Morate me razumeti, imala sam lepog dugokosog momka, kome nije pretila ni vojska ni brak, na dovoljnoj udaljenosti da bi veza mogla da potraje i bogme je potrajala, van svih patrijarhalnih okvira (zahvaljujući meni) i van svake pameti (zahvaljujući njemu). U stvari, šta ja pričam, ne morate me razumeti. Ali bilo bi lepo da pokušate, pre nego što postanete sarkastični, zgranuti, ili pokažete bilo koju reakciju osude i nadmoći (jer ste bolji od mene). Ionako se ne obraćam boljima od sebe, nego onima koji se osećaju isto kao ja – kao ljudska bića, otprilike.
