I tako su prošle neke ozbiljne godine, a deca su rasla i postajalo je sve jasnije da je jedno žensko, a drugo muško. I da se razlikuju po svemu po čemu drugorođeni brat (povučeno, promišljeno i nežno dete, naviklo da čeka na red) i prvorođena sestra (jaka, preplavljujuća, zahtevna, nagla, bučna, nestrpljiva i preosetljiva) mogu da se razlikuju.
Plavo i roze. Automobičići i barbike. Užasi stereotipa počeli su da pristižu na naplatu. Onako osvetnički, kao, šta je matora hipiko, mislila si da je život cveće u kosi, gitara u ruci, štek u komodi među dečijim zekicama i benkicama? Davaj, davaj (morate zamislite divljeg Rusa brđanina, koji bi bio obična odvratna seljačina, da nije Rus).
Ma dajem, nema frke. Dajem sve što imam. A imam mnogo. Naročito za davanje.
Dajući svoje strpljenje i razumevanje (uprkos gerilskim upadima stereotipa na moju oslobođenu teritoriju) stigoh do posmatranja muškaraca kroz svog sina (lepog, dugokosog, btw), do posmatranja svojih sumanutih odnosa sa muškarcima kroz svog sina, do posmatranja sile genetike, karme I žiznji (ma opet onaj Ruja nešto ‘oće od mene) kroz svog sina, do posmatranja sebe u svom muškom ogledalu, mom milom sinu.
Au, brate, luda li sam.
Ali majka sam. A to je dijagnoza. I ko tvrdi da nije, ili nije majka, ili laže sebe žestoko. Dakle, sin. I sad vojska, opet.
