Duplo izlaganje virusu nije uticalo na mene, ali to je možda zato što ja ne smem da se razbolim, takav mi je stav. A i kažu da retko napada odrasle. Oni odrasli za koje sam čula da su imali HFM (hand-foot-mouth) virus, bili su očevi koji su se zarazili od dece i koji su ovo teško iskušenje jedva podneli (maaaalo sam ironična).
E taman kad smo odahnuli, kad je osip počeo da se povlači, krenulo je ljuštenje kože. Presvlačenje košuljice. Reptilska posla, kunem se. Gulili su se prstići kao mladi krompirići. I dlanovi i stopala. I to je trajalo i trajalo. Duže od dve nedelje, ili meni izgleda duže, jer je kod drugog deteta sve počinjalo sa tri, četiri dana zakašnjenja. U međuvremenu sam čula da hoće i nokti da otpadaju. Dođavola, valjda neće. Devojka (moje žensko dete) je taman pustila da joj preko leta izrastu i otišla da joj ih ojačaju gelom, sva ponosna jer ih je do skoro grickala, kad, ne lezi vraže, nokat na kažiprstu (manikiran, dugačak, sjajan, divan) počinje da se podiže. Kod manikirke ustanovimo da se ne radi o gelu i potrebi za korekcijom njenog rada, nego o noktu. Tragedija, drama, plakanje. Skidanje gela, sečenje lepih noktiju, kao priprema za otpadanje. Nokti se nekako podižu iz korena i ljušte, a ispod se vidi kako raste nov nokat. Boli kad se pritisne. Boli kad uđe voda. Perem joj kosu. Kupujem sto pakovanja hanzaplasta. Čekamo da vidimo da li će i ne-drama detetu otpasti nokti. Možda već i jesu, ali on se nije žalio. Zezam se, ali malo. Onda smo čuli da drugoj deci (i omladini) otpadaju i nokti na nogama. I sve to traje evo već mesec dana, krljušti još nigde nisu počele da izbijaju, ali ne bi me čudilo.
