Negde u daljini uporno skiči moj mobilni. Mrcinim se u krevetu, ne znajući ni koliko je sati, ni koji je dan, ni da li je uopšte dan, s obzirom na to da su mi navučene roletne na prozoru kao da sam Sava Savanović. Glava zuji kao košnica, usta suva kao pustinja, noge kao da su pretrčale od Maratona do Atine, i nazad. Ispuštajući neartikulisane zvuke, kao pregažena mačka, pokušavam da doznam odakle dopire tupi zvuk negde zaturenog telefona. Rovarim po gomili dimljene odeće, koju sam sinoć bacila pored kreveta i proklinjem svaku kap alkohola koju sam i pomirisala sinoć. Da sam se samo zaustavila tamo negde posle onog trećeg Somersby-ja. Ali, pošto nisam, mogla sam makar da ostanem verna ovoletnjem omiljenom piću, a ne da posle pijem neznamnijaštasvejoš! Ignorišem upornu zvonjavu mobilnog koji je nemoguće naći i hrlim u kuhinju.
Prva čaša vode kao da je isparila u zapaljenom zelucu. Druga, treća, tek peta čaša na trenutak je ugasila žeđ. Krpom za sudove brišem usta, čašu bacam u kantu, krpu spuštam u sudoperu. Aždaja u stomaku preteći arlauče, ako uskoro ne dobije neku hranu ima da svari samu sebe! Preplašeno otvaram frižider i trpam hranu u usta, kao provalnik novac u džak. Sve zalivam mlekom i vraćam se u krevet. Koji trenutak kasnije hrlim u kupatilo.
Nakon burnog izliva… emocija, prestajem da grlim wc šolju. Znatno olakšana ispravljam se i šamaram mlazom ledene vode. U ogledalu se susrećem sa Džokerom lično i zamišljam kako bi me upitao: “Why so drunk?” U pokušaju hrljenja nazad u krevet udaram malim nožnim prstom o radni sto, padam na pod i skičim u agoniji, zajedno sa mobilnim telefonom, koji me poslednjim snagama svoje baterije doziva iz čizme u koju je, ne zna ni on sam kako, upao.
“Mmmhalo… Živa sam… Evo ležim na podu. Ma bio mi mobilni u čizmi… Šta je danas? Koliko je sati!? Aham. A jebi ga… Kako bilo? Aha, aj pričaćeš mi drug put. A Manja, kako sam ja došla kući? Aha. Dobro je. A gde smo bile sinoć? A da. Dobro. Laku noć. Znam da je dan… Lak ti dan.”
A moglo je da bude ovako, da sam se zaustavila.
Mobilni zvoni. “Mmmhalo… Ej, Manjooo! Koliko je sati? Manja care, alarm bi mi zvonio za petnaest… A znam da sam mrcina, evo ustajem. Manja, a sinoć… Bilo je do jaja! Aj ustajem, ustajem. Ej, Manja… volim te! Neću da kasnim… Aj.”
Biti ili ne biti izmedju dve krajnosti? Realno je nerealno da ćeš uvek poslušati bezbrojne poslovice i zaustaviti se kad je najbolje ili uporno grabiti obe sreće sa podočnjacima do poda. Ali ipak… Iz priloženog nije teško zaključiti da bi trebalo nekad da se misli makar korak unapred.
Možda sam se ja danas baš ovako probudila, možda lažem kao pas i ne pijem alkohol uopšte. Možda sam trenutno na urgentnom, ležim ispranog želudca i ublažavam priču. Da ne pomislite svašta.
Mina Smiljanić juri za životom koji nju ne uspeva da stigne. Preambiciozni kolekcionar iskustava i uspomena. Piše brodski dnevnik da bi sprečila zaborav. Plaši se dokolice, beži od monotonije, kipi iz kalupa. Uvek svuda. Veruje da može sve i da sve zavisi od nje. Smatra da je previše jednostavna i previše komplikovana za jednu ženu. Akcijaš. Skitnica. Fu.
