Valjda Bog ima neki svoj sistem, koji mi nikada nećemo shvatiti, a on se nikada neće potruditi da nam odgovori na pitanje šta mu je, kog vraga?
Ja ne mogu više da budem tužna, zaprepašćena i bespomoćna. Ne mogu da pretpostavim koliko ću još RIP-ova napisati (i koliko ću poživeti da ih se iznapisujem), jer ono što se dešava među poznatim ličnostima, dešava se i u mom neposrednom okruženju. Poznata lica na umrlicama svakog meseca. Komšije, kolege, poznanici, a i prijatelji su mi se nešto proredili. Mlad svet, do juče zdrav, odjednom biva oboren u letu, zaustavljen u koraku, užas, tragedija. Radni ljudi, koji nisu dočekali penziju. Nečiji roditelji. Već sutra možda moji. A i ja sam nečiji roditelj i ne znam koliko ću potrajati, nisu mi poslali garanciju sa predviđenim rokom trajanja kad sam dolazila ovamo. To je ta igra neizvesnosti, koja zapravo ima samo jedan izvestan kraj, kao što lukavi Dž. R. R. Martin dobro zna. I zato igramo po scenariju koji nismo pročitali i pokušavamo da se maksimalno uživimo i da odigramo ulogu koja nam je dodeljena, ako ne za Oskara, ono bar solidno ubedljivo.
