Japanska civilizacija postoji preko pet hiljada godina. Kao jedan od najvrednijih naroda, Japanci su vekovima razvijali kulturu koja je ostavila neizbrisiv trag u svim poljima čovekovog života. Drevne borilačke veštine, život u skladu sa prirodom, mistične gejše, umetnost ispijanja čaja, muzika, napredna arhitektura i tehnologija samo su neka od nebrojeno mnogo blaga koja potiču sa ovog dalekog ostrva.
Ali, da se mi ipak vratimo u savremeno doba, i recimo 18. vek. Prosečan Japanac je svakodnevno radeći svoje poslove na kraju dana imao potrebu da se opusti uz svoju porodicu i usput pročita nešto zabavno i smešno. “Ćudljive ili slučajne slike”, kao i “komikku” karikature, na japanskom se prevode kao “manga” , reč koja je savremenom čoveku itekako poznata. To je zapravo japanska reč za stripove. Ovi najraniji primerci sadrže dosta karakteristika savremene mange, kao što su važnost priče i umetnički uprošćene linije. Manga se razvila od mešavine japanskog umetničkog pravca zvanog ukijo-e i stranih stilova crtanja, pod uticajem saradnje Amerike sa Japanom, a osnovne karakteristike današnjeg izgleda nastale su ubrzo po završetku II svetskog rata. Manga kakvu ljudi poznaju u XX i XXI veku nastala je kada je Dr Osamu Tezuka, naširoko poznat kao otac mange zasnovane na priči, postao popularan. On je uveo filmsko pripovedanje, gde je jedini tekst bio komunikacija među likovima što je upravo dalo taj utisak filma, kao i diznijevsku facijalnu ekspresiju likova ( velike oči, mala usta…). Ovde je neizostavno pomenuti “gekiga” pravac, koje je uveo dramatizaciju u radnje mangi. Gekiga mange su imale kompleksniju i zreliju radnju i veću posvećenost pri izradi svake stranice. Zbog ovoga je smatrano da gekiga ima mnogo veću umetničku vrednost. I upravo u ovom pravcu su se pojavili ti često kritikovani, a kasnije široko rasprostranjeni momenti sa eksplicitnim sexom i nasiljem. Ali ovaj žanr je ipak nastavio da se razvija.
Od 2006. godine, mange su postale tržište koje obrće milijarde dolara. U Japanu je prodaja stripova mnogo veća nego bilo gde u svetu. Nekoliko glavnih manga časopisa koji sadrže desetak epizoda različitih autora, nedeljno se prodaju u nekoliko miliona kopija. Manga je podjednako cenjena i kao umetnička forma, i kao popularna literatura, mada još uvek nije dostigla prihvatanje poput onog kakvo imaju muzika ili film. U Americi su na primer mnoge mange kritikovane da su nasilne ili sadrže mnogo seksa, ali nije zvanično donet zakon o tome šta sme a šta ne sme da se prikaže u mangi. Naime, manga obuhvata široko polje različitih tema koje zadovoljavaju različite interese čitalaca. Popularna manga namenjena je mejnstrim čitalaštvu i obično uključuje SF, akciju, fantasy i komediju. Manga časopisi obično sadrže po nekoliko serijala koji uporedo izlaze u jednom izdanju, na 20−40 stranica po broju, dok se ponekad svi nastavci skupe i štampaju u obliku knjiga.
Sam stil pisanja i pravljenja manga je veoma karakterističan i prepoznatljiv. Važnost je obično stavljena na liniju umesto na formu, a pripovedanje i raspored panela razlikuje se od američkog i evropskog stripa. Paneli i table se po pravilu čitaju zdesna na levo, u skladu sa japanskim pravopisom. Međutim, neki inostrani izdavači menjaju smer čitanja sleva na desno, tako što stranice štampaju “kao u ogledalu”. Impresionističke pozadine su uobičajene, kao i scene u kojima su umesto likova prikazani delovi eksterijera. Dok crtež može biti neverovatno realan ili komičan, primetno je da likovi imaju velike oči (ženski likovi uglavnom imaju veće oči od muških), male noseve, sićušna usta i ravna lica. Velike oči su postale sastavni deo mange i anime od 1960. godine kada je Osamu Terzuka počeo da ih crta na taj način, kopirajući stil Disnijevih crtanih filmova. Nezaobilazni su i balončići za dijaloge (čiji se oblik menja u skladu sa raspoloženjem), brze linije koje dočaravaju pokrete, grafičko senčenje, dok je meni na primer posebno zanimljiva upotreba simbolike. Na primer: preuveličana kapljica znoja na glavi obično ukazuje na zbunjenost, nervozu i nesigurnost; velika okrugla oteklina na telu je preuveličavanje oteklina koje nastaju nakon povrede; kada nekome naglašeno curi krv iz nosa, znači da je seksualno uzbuđen; nabubrele vene, obično prikazane na čelu, naglašavaju da je lik besan ili iznerviran; obrazi osenčeni malim paralelnim crticama, upućuju na to da je nekome neprijatno ili da ga je sramota.
Najpopularnije mange često doživljavaju adaptaciju u vidu video igara i “anime” crtanih filmova, uglavnom čim se za to pojavi interes na tržištu. Mange se među manje upućenima pogrešno nazivaju animama i obrnuto. Adaptirane priče se često modifikuju na način kojim će imati veću prođu na mejnstrim tržištu. Iako to nije uobičajeno, ponekad se ide suprotnim smerom, pa se po originalnim animama prave mange. Sama reč “anime” potiče od japanske reči animeshon, veoma su karakteristične tako da se lako odvajaju od ostalih vrsta animacije. Nekada su ručno ctrani, dok se sada za prave računarskim putem.
Istorija anime počinje početkom XX veka, kada su japanski tvorci filmova eksperimentisali sa tehnikama animacije koje su prethodno bile razvijene na zapadu. Tokom sedamdesetih, anime se dalje razvijao, odvajajući se od svojih zapadnjačkih uzora i razvijajući jedinstvene žanrove. Osamdesetih godina, anime je prihvaćen kao mejnstrim i doživeo je pravi bum u proizvodnji. Od devedesetih na ovamo, anime je prihvaćen i u drugim zemljama.
Stilovi pravljenja i crtanja likova i pozadine anime, veoma su slični onim korišćenim prilikom pravljenja manga. Anime stil ima naglasak na detaljima, što u proizvodnji stvara problem jer uobičajena animacija gleda da bude što jednostavnija. Time je dosta doprineo već pomenuti Osamu Tezuka koji je uveo Diznijev stil crtanja. Mogu se pojaviti u vidu filmova (Akira, Duh u oklopu), televizijske serije ili OVA (original video animation).Što se tiče muzičke pozadine, kao i zapadni igrani filmovi, i anime koriste muziku kao važnu umetničku alatku. Pesme iz anime-a su veliki biznis u Japanu i često imaju svoje top liste. Ovo je razlog zašto muziku iz animea često komponuju i izvode najbolji muzičari poput Yoko Kanno, Tishio Masuda… Anime imaju mnogo žanrova. Ti žanrovi podrazumevaju avanture, naučnu fantastiku, komedije, priče za decu, ljubavne priče, srednjevekovnu fantaziju, erotiku, horor, akciju i dramu. Većina animea sadrži elemente nekoliko različitih žanrova, kao i varijacije tema.
Termini specifični za anime i manga stripove su:
Bišođo: na japanskom “lepa devojka”, Bišonen: na japanskom “lep dečak”, Eči: dobijeno izgovorom latiničnog slova “H”, što u Japanu označava nepristojnu seksualnost. Hentai: na japanskom “perverzno” i koristi ga zapadnjačka publika da uputi na pornografski anime, Đosei: na japanskom “mlada žena”; Kodomo: na japanskom “dete”, Meka: anime ili manga koji sadrže džinovske robote, Moe: anime ili manga koji sadrže likove koji su ektremno veseli i slatki, Sejnen: anime ili manga koji su slični Šonen tipu (namenjenim decacima i mladim ljudima, na primer “Zmajeve kugle”), ali su namenjeni starijoj publici, Sentai/Super Sentai: anime ili manga koji uključuju timove superheroja, Šođo: na japanskom “devojčice”, označava anime ili mangu koji su namenjeni devojčicama, Maho Šođo: podžanr Šođa poznat kao priče o magičnim devojkama, Šođo-ai: označava anime ili mange čija je tema ljubav između ženskih likova, Šonen-ai: označava anime ili mange čija je tema ljubav između muških likova.
Favoriti meni dragih ljudi i moji bi bili što se manga tiče: Trigun, Addicted to Curry, Death Note, Berserk, Stand Alone Complex, Naruto, Blade of the Immortal; a anime: Elfen Lied, Wulf’s Rein, Princess Mononoke, Neon Genesis Evangelion, A Wind Named Amnesiam, Nausica from the valley of the wind.
Gordana Ćosić neobično uživa u običnim stvarima, najviše u jutarnjoj kafi na jutarnjem suncu i rojevima misli koje se tada stvore, stvarajući inspiraciju koja može da pomeri planinu. Ako se ikada i naljuti, samo joj kupite maline i sve će vam biti odmah oprošteno.
