Može li glupa osoba uspešno da manipuliše drugima i da postiže ono što želi? Veoma vešti manipulatori, koji znaju u svakom trenutku šta treba da urade i kažu i kome kako da pristupe, da bi ostvarili svoje ciljeve, očigledno su inteligentni. Međutim, manipulacija je samo jedan obrazac, mehanizam kojim se služi osoba koja ne ume drugačije – tako je naučila u detinjstvu i uopšte svoje načine i ne preispituje (cilj opravdava sredstvo) i svaki manipulator (pametan ili ne baš jako bistar) robuje tom obrascu manipulacije. Osim toga, ako im manipulacija uspeva, manipulatori automatski zaključuju da su pametniji od drugih, odnosno, da su drugi glupi, ako su upali u njihovu zamku. Nikada im ne pada na pamet (osim ako su zaista vrlo inteligentni) da neko dopušta da bude izmanipulisan, ne suprotstavlja se i ne ulazi u raspravu, jer oseća takozvani “transfer blama” i neće da se kompromituje, raspravljajući se i razotkrivajući manipulatora. Oni zaista vrlo inteligentni, majstori manipulacije, u stanju su da ovo primete i da zatim na to računaju – oni znaju da će im uspeti, jer su drugi pristojniji od njih.
Nasuprot manipulaciji stoji spontanost. Spontano ponašanje treba razlikovati od impulsivnog, jer spontanošću ne upravljaju osećanja – to je adekvatan odgovor bića na datu situaciju. Onaj ko se spontano ponaša, ne kalkuliše i ne postupa prema drugima iz interesa, dok manipulativci uvek imaju neki interes na umu, a impulsivac uglavnom reaguje u besu i nervozi i često se sukobljava, jer sve doživljava lično i sve ga pogađa. Spontanost je okarakterisana kao ponašanje dobrih ljudi, koji su često viđeni i kao naivni – a među njima je najveći broj onih koji dopuštaju manipulativcima da njihove igre prolaze i uspevaju, osećajući se postiđeno tuđim nedostatkom svesti i osećaja za pristojnost.
Spontanost je deo nečije prirode i vaspitanja i često, spontani ljudi znaju da bi za njih bilo bolje da nešto “odigraju” i iskalkulišu, da se zaštite od toga što će drugi verovatno iskoristiti njihovu pasivnost i zloupotrebiti njihovu pristojnost – ali to ipak ne rade. Kad ulože napor da se ponašaju suprotno svojim vrednostima i prirodi, ne osećaju se dobro i prebacuju sebi zbog toga što nisu ostali dosledni sebi.
Slično tome, osobe koje manipulišu, nemaju drugi način da dosegnu svoje ciljeve, njihovi umovi vide prilike, druge vide kao figure koje mogu da upotrebe u tim prilikama i prave planove, koje pokušavaju da sprovedu. Oni svakako o sebi imaju visoko mišljenje i veruju da su pametniji od drugih, zato što ih uspeh njihovih igara u to uverava. Kad su osujećeni, oni ne pokušavaju na drugi način, nego traže drugu priliku i pokušavaju druge osobe da iskoriste za svoje planove i ciljeve.
Međutim, spontani ljudi imaju više prijatelja, iskrene odnose sa drugima, kvalitetnije i čvršće veze i lakše zadobijaju poverenje drugih i zadržavaju ga, jer ga ne izneveravaju. Manipulativne osobe često menjaju prijatelje, a često uopšte nemaju ni jedno iskreno i čvrsto prijateljstvo i njihovi odnosi sa ljudima su površni – pre ili kasnije, drugi otkriju njihovu prirodu i udalje se od njih. Manipulativci umeju da zadobiju poverenje, ali ga obavezno izdaju i gube.
Manipulacija je detinjast odbrambeni mehanizam, a nivo inteligencije nema mnogo veze sa tim. Vrlo inteligentnih, kao i manje inteligentnih ima i među spontanima i među manipulativnima.
