Preksinoć je MTS dvorana bila mesto na kom se nije sedelo samo da bi se gledalo – već da bi se disalo, pevalo i ćutalo zajedno. Premijera predstave „Mrki – nisam ti ispričao“ donela je Marku Janketiću ono najteže i najhrabrije: da na sceni bude on sam, sin koji nastavlja prekinuti razgovor sa ocem, Mišom Janketićem.
Sinoćnja premijera u MTS dvorani završena je dugim aplauzom, a publika je na trenutke pevala i plakala zajedno sa Markom Janketićem. Predstava, u režiji Anđelke Stević Žugić, spaja ispovednu formu, muziku i poeziju – i već nakon premijere deluje kao događaj koji ostaje sa publikom i nakon što se svetla ugase.
Intervju koji sledi nastao je pre premijere, ali nakon sinoćnjih reakcija publike zvuči kao mapa puta: Marko priča o tome kako je ideja došla, kako su nastajali ton i granica između humora i patetike, i zašto muzika nije ukras, već vezivno tkivo ove ispovesti.
Intervju: Marko Janketić
Marko, kako je došlo do ovog projekta? Čija je inicijalna ideja i kako ste je uobličili?
Marko Janketić: Ideja nije potekla od mene, već od mojih prijatelja, Anđelke i Marka Žugića. Zanimljivo, sve se iskristalisalo posle mog venčanja. Tek kasnije su mi ispričali da su upravo te večeri, u toj atmosferi i energiji i svega što se tu „otvorilo“, prepoznali potencijal za kreiranje nečeg novog, emotivnog i uzbudljivog.
Marko me je pozvao baš u jednom od onih običnih, ali važnih trenutaka. Odlično se sećam skoro svakog detalja. Vraćao sam se s pijace, seo na klupu da predahnem i složim utiske i misli, jer su pijace nekako moj prostor za puštanje mislima na volju. I eto, usred te svakodnevice, usred kesa i gužve, javlja se on i izlaže ideju. A meni, dok ga slušam, odjednom sve klikne. To što govori, odjekne u meni kao nešto što sam već odavno znao, samo nikad nisam izgovorio. I sećam se da sam mu, sasvim intuitivno, bez zadrške, rekao: „Sam Bog te poslao.“
Našli smo se već sledećeg dana i krenuli u oblikovanje glavne ideje predstave „Mrki“. Taj proces još traje, još postoje segmenti oko kojih tražimo najbolji način, nijanse mogu biti presudne, kad se radi nešto ovako intimno i emotivno. Ne želim da odemo u bilo kakvu patetiku, ali ni u usiljenu komičnost. Proces traganja je jako uzbudljiv dok stvarate predstavu, a ako još tragate po sopstvenoj intimi i životu, sve dobija neki poseban intenzitet.
Da li ste u startu znali da će priča biti povezana muzikom? Kako je došlo do saradnje sa Kurina triom?
Jesmo, muzika je u samoj srži ideje. Volim da pevam, muzika, kao i poezija su mi veoma važne, to nosim iz kuće i roditeljskog odgoja, često „posežem“ za stihovima i pesmama kad me emocije ponesu i to Anđelka, kao moja dugogodišnja bliska prijateljica zna. S druge strane Marko i Anđa su, kroz svoja i tuđa slavlja i povode, upoznali te fenomenalne muzičare iz Subotice, braću Kurine, Mišela, Ferenca i Janoša. Verovali su da smo sjajan spoj i zaista, od prvog trenutka kad smo se sreli i krenuli u probu, kliknuli smo, sve je krenulo da teče, gotovo samo od sebe. Jako sam srećan što ih imam, ne samo kao podršku, nego i svojevrsne partnere na sceni. Način na koji oni svoju muzikalnost tkaju u sve ovo, kako kroz taj svoj „gyass“ stil daju jedan potpuno novi izraz i život pesmama koje skoro svi znamo oduvek, to je zaista pravo uživanje i gledati i slušati. Uostalom, delili su scenu sa velikanima poput Lajka Feliksa, Džipsi Kingsa, Roberta Lakatoša i mnogih drugih, mislim da to već dovoljno govori o kakvim je umetnicima reč.
U opisu predstave se kaže da nema glume i skrivanja iza uloga – a kako ti to osećaš i proživljavaš? Da li je teže uživeti se u lik, recimo, velikog negativca sa kojim nemaš dodirnih tačaka, ili biti na sceni – Marko, sin svog oca?
Biti glumac znači dobiti priliku da živiš mnogo života. I to me je oduvek privlačilo, da mogu da budem neko ko nisam, da uđem u kože ljudi s kojima u stvarnosti nemam ništa zajedničko. I to je čar ovog posla.
S druge strane, mislim da svi mi, na neki način, glumimo u životu. Nosimo različite maske, igramo uloge koje nam nameću profesija, društvo, prilike… svesno ili ne. Ipak, kad kažem “nema glume”, mislim na nešto lično. Nema izmaštanog, fiktivnog lika iz tuđeg teksta i kreacije. Na sceni ću biti ja, imenom i prezimenom, sa svim što sam na svom putu poneo. Želim da sa publikom podelim priču o ocu i sinu – onakvu kakva jeste, bez ulepšavanja i bez šablona. Tačnije, propušteno kroz sasvim ličan filter sećanja i razumevanja. Na ovim prostorima retko se dotičemo takvih odnosa, a kamoli ovako lično. Zato je ovo za mene posebno, a nadam se za publiku inspirativno i zanimljivo.
Kada nekog izgubimo, uvek ostanu neizgovorene rečenice. Čini mi se da si ti pronašao kreativan i organski način za izvesno „zatvaranje“ koje mnogi od nas nikada ne pronađu. Može li to tako da se kaže i posmatra?
Videćemo. Sam proces rada na predstavi je uvek i izazovan i težak, a sad za mene ima i dodatnu ličnu težinu. Verujem da mi je ova predstava bila potrebna i da će za mene biti lekovita, pa i na neki način katarzična. A nadam se da će tako biti i za ponekog iz publike.
Koja se sve osećanja provlače kroz predstavu – i kako sa njima izlaziš na kraj?
Predstava govori o događajima iz mog života, naravno onako kako ih ja pamtim, kako sam ih doživeo, ali i kako ih sa ove vremenske distance, vidim i interpretiram. Samim tim tu ima i radosti, i tuge, nostalgije, melanholije, i smeha i suza, baš kakav je i sam život. Rolerkoster emocija u kojem je vezivno tkivo ljubav.
Možeš li da nam otkriješ deo nekog najsnažnijeg sećanja iz tvog odrastanja, o kome govoriš u predstavi?
Delom sam već odgovorio na to u prethodnom pitanju. Teško mi je da izdvojim jedno sećanje, jer je predstava zapravo jedan veliki emotivni miks, i lepih i teških trenutaka, uspomena koje su me oblikovale. Zato bih voleo da publika sama dođe do svojih zaključaka. Verujem da će svako, kroz sopstvenu identifikaciju sa pričom, poneti iz predstave nešto drugačije i lično, i da će upravo ta lična emocija, ono u čemu se neko prepozna, za njega postati najvažniji deo tog iskustva.
I na kraju, šta bi mogao da poručiš sinovima i očevima?
Ne volim da delim pouke, to nije moj stil. Ali, ako bih smeo da poželim nešto publici, onda bih voleo da sa ove predstave izađu probuđeni. Dodirnuti. I, ako još uvek imaju priliku, da pozovu nekog svog i kažu mu koliko im je važan. Ili samo – volim te. Voleo bih i da neki sinovi, nakon ovoga, malo bolje razumeju svoje očeve. Da shvate da njihovi očevi nisu samo tihe, čvrste senke, već ljudi koji su osećali, koji su se plašili, koji su voleli. Da ta muška nežnost, koju tako spretno skrivamo, izađe na videlo.
Jer život je kratak, a oklopi teški. I sve nas guše. A život je ovde i sada.
Zanimaće te i: Martina Koljenšić: “Opera je dijalog, slikarstvo je tišina”
Fotografije: Promo AM23 Solutions,
Pitanja: Aleksina Đorđević
