U četvrtak smo posetili Francuski institut i prisustvovali priči o Marseju, koji je, pored Košica, izabran za Evropsku prestonicu kulture 2013, ali i podršci koju će kroz jesenji program i jezik kulture pokazati naš glavni grad.
Žan-Kristof Beše (Jean-Christophe Béchet), fotograf čiji su radovi u okviru izložbe “Marsej, moj rodni grad” do devetog novembra izloženi u Francuskom institutu, i Mišel Marten-Rolan (Michel Martin-Roland), novinar, scenarista i autor krimi romana o Marseju, najpre su se ukratko predstavili svojim radovima i životnom putanjom koja je jednog iz Marseja odvela u Pariz, a drugog iz Pariza u Marsej, a zatim pokušali da nam objasne vezanost za taj grad izraženog karaktera i nemirnih crta lica, da bi priču zaokružili o svemu što izbor za Evropsku prestonicu kulture može da pruži, ali i oduzme jednom gradu.
Rastko Petrović u ime festivala “Slobodna zona” (7–13. novembar) najavio je izbor ostvarenja sa smotre Međunarodnog festivala dokumentarnog filma “FID Marseille”, kao i gostovanje direktora festivala Žan-Pjera Rema (Jean-Pierre Rehm), a direktorka Parobroda Milena Rajković najavila je, sada već tradicionalno, putovanje sedmoro mladih u evropski grad kulture, ovaj put Marsej, kao i manifestaciju koja će se od 2. do 7. decembra zaokružiti to putovanje kroz fotografske i filmske zapise sa putovanja. Poseban segment biće posvećen fotogafskom programu “Voies off” iz Arla.
Za koncert za kraj godine koji Francuski institut tradicionalno organizuje u Beogradu gostovaće grupa iz Marseja.
Marsej, grad svih kultura
Radoznali da čujemo na koji će način dvojica umetnika, Mišel, rođeni Parižanin raznolikog porekla sa adresom u Marseju, i Žan-Kristof, koji je u njemu rođen, a danas stanovnik Pariza, produbiti sliku glavnog grada departmana Ušće Rone, ostali smo i na susretu koji je počeo u šest sati. Obojica su se složila da je Marsej grad koji se voli i mrzi u isto vreme. Lep zbog raznolikih kultura, fudbala, mora, planina i svetlosti, nezgodan zbog nasilja i mistrala, a ružan zbog siromaštva i zaostalosti za drugim francuskim oblastima.
“Marsej pripada onome ko dolazi sa mora.
Ima u marsejskim predgrađima kutkova kojime podsećaju na Rio de ženerio… isto nebo, slične stene, ista svetlost. Istina, nedostaju palme. Ali večeras, mesečina je bila poput tropske. Čarobna.”
Pozajmio je reči Bleza Sandrara (Blaise Cendrars) Žan-Kristof uvodeći nas rečima u svoju knjigu slika o svom rodnom gradu u koji se uvek vraća nakon svojih putovanja po Italiji, Nepalu, Indoneziji, Latinskoj Americi: “…da vidim porodicu. Da vidim njegovu svetlost. Da osetim more i vetar. Svaki put bih prošao istim putem, magnetski privučen njegovom morskom obalom.”
Rođeni Marseljanin možda je napustio svoj rodni grad, ali rodni grad, čini se, nikada nije napustio njega.
Vesna Marić ima pregršt razloga da veruje da je u prošlom životu bila mačka: kotrljavo R, dečiju radoznalost, sindrom “noćno ludilo”, sposobnost da se uvek dočeka na noge, obaveznu dnevnu dremku, pa čak i kandže. Zato se uvek nasmeje kada je neko nazove kučkom. I, kao što je rekla Colette: “Ne postoje obične mačke”.
