Stvari oko mene niču, rastu, razvijaju se i po neplodnom tlu. Ja na plodnom zemljištu venem, tako mi se bar čini. Viđam poznate prolaznike. Neke uspem da izbegnem, neki mi se namerno jave. Namignu mi vešto dok se hvale o raznim uspesima, putovanjima, novim ljubavima i tek iz učtivosti kažu: “Ne brini, bićeš i ti u redu”. Obasjan za tren, kao da su te reči reči pouzdanih proroka, poverujem u to da se kad-tad sve kockice slože. Međutim, čim zamaknem prividno, obuzda me seta. Eto, drugi se na lestvice sreće pentraju olako, kao dobro uvežbane akrobate, a ti te iste lestvice još uvek sanjaš.
Radujem se što znam uspešne ljude, radujem se njihovoj neizmernoj sreći, energiji i volji. Ja ništa od toga nemam. Ništa osim tog trenutog osmeha koji im pružim. Naivno to zaključim nakon njihovog ushićenog brbljanja o životima koji vode.
Možda lažu, preuveličavaju. Možda namerno podmazuju moje cipele da što lakše kliznu.
Obično razmenimo, davno već razmenjene, brojeve telefona. Vadi svako svoj iPhone i dobro se lažemo: “Zamenio sam skoro telefon i nisam uspeo da prenesem sve brojeve iz starog telefona”. Kontam da sam ja broj preneo, gle, uspeo sam to.
Uspeo sam da jedan broj, nevažan, prepišem. Uspeo sam i račune prošlomesečne da platim, uspeo sam da se nakon fakulteta i zaposlim, uspeo sam noćas da izbrojim oko hiljadu ovaca, uspeo sam da napišem pesmu, pesmu… koju već po redu ne znam, uvek uspem da se setim odgovora koji takmičara sa televizije deli do šokantne sume, uspeo sam da dovršim i poslednju Tolstojevu napisanu knjigu, uspeo sam da ne prepustim nijedan roditeljski sastanak svog sina, uspeo sam da zadržim ženu i ne toliko skupim delima, uspeo sam…
Korak po korak
Zašto sve to nisam rekao onda kada su me gušili pričama o Ibici (Ibiza), Don Perinjonu (Dom Pérignon), šampanjcu koji jedino piju, izgubljenom koferu na Terminalu A1, prepunom markiranih stvari, o ženama koje zadržavaju nakitom Tifanija (Tiffany&Co), zašto sam ćutao…
Uspeo sam u stvarima koje se ne spominju. U stvarima dubokim gde niko od tih slučajnih, meni davno poznatih, prolaznika nos nije smeo da gurne. I hvale se, pardon, prepričavaju razne šik nedođije sa otmenih mesta. U Dubaiju su izgoreli pod Suncem, u Njujorku umalo izgubili zbog lošeg baratanja engleskim. Ni na jednom moru nisam izgoreo i taj engleski, koji smo zajedno učili, još uvek pamtim jer ga i dan-danas željan znanja učim. Ali i te nedođije koje su plodovi nečije površnosti deluju otmeno. Ljudi su postali divni oratori, sofisti. I ružno o sebi u plišane reči upakuju.
U potrazi za uspehom, zaboravio sam na ono što sam već ostavio iza sebe
I ja sam uspeo. Prećutim. Treba ovakvih ljudi da bi spoznali naše uspehe.
Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.
