Već je, gotovo naučno potvrđeno, da u današnje vreme jedan juri, drugi kulira. Pitam se, da li vremenom postaneš programiran za ulogu koja ti je sticajem nesrećnih okolnosti dodeljena ili u hodu učiš tekst. Ranije su bar žene bile te koje su bežale pred pohotnim jačim polom. Danas je, što je takođe potvrđeno, situacija znatno izmenjena. Možeš da obučeš svoju najlepšu haljinu, odeš do frizera, osećaš se poželjno i upotrebiš sav svoj šarm, a da i dalje prođeš neopaženo. U stvari, opaženo, ali samo to. E, od tog epohalnog trenutka, čini mi se, žene su krenule da budu te koje jure. Možda je to zato što su se i previše uživele u ulogu nedodirljive, pa nisu ni primetile da više nema nikog oko njih da ih dodirne, a možda je to zato jer su muškarci rešili da evoluiraju i okrenu situaciju u svoju korist.
Kako god okreneš, jedan nadrlja. Međutim, ono što mene muči u poslednje vreme je što sve više počinjem da verujem da i sadista i mazohista uživaju u svojim rolama. A ono što me već plaši je činjenica da je više ovih drugih, pa se prvima nenadano namesti takva podela i onda su zbunjeni, jer vode igru ili učine sve u svojoj moći da izmene situaciju, ili im brzo dosadi.
