Podrazumeva se da se pitanje ko je koliko dobar u krevetu odnosi na muškarce. Ne znam kako i zašto se to podrazumeva, ali to spada u mračnu stranu seksualne revolucije. Ako žele da ih smatramo pastuvima, ima da se potrude. Da nas zadovolje.
A ima nas nezadovoljnih. Iako smo na muškarce prebacile svu odgovornost za svoje zadovoljstvo. Ili baš zato.
Sa našim preuzimanjem otkrovenja po pitanjima seksa, ućutkale smo ih, pa retko kada možete da čujete da neko proziva žene za frigidnost. Oni su naučili da ne mogu da očekuju da žena bude zadovoljna bez predigre i odgovarajuće stimulacije i da je njihova odgovornost i nagrada da zadovolje partnerku.
Ali kako mi ocenjujemo njih, njihovu spretnost, nežnost, maštovitost i spremnost da nam izađu u susret, tako i oni ocenjuju nas.
I ako imaju iskustva sa ženama koje umeju da uživaju, vrlo su nezadovoljni kad iskuse žensku pasivnost, nazainteresovanost, iskompleksiranost, stidljivost i nespremnost na predavanje.
Naravno da kvalitet intimnog susreta zavisi od oboje. Ali ako je on opušten, razigran, radoznao, spreman da se potrudi, da osluškuje i ispituje, a ona ne ume ni da ga prati, ni da kaže šta bi htela i šta joj prija, razočaraće ga.
Muške primedbe na žene koje su u krevetu ocenili kao ništa naročito ne odnose se samo na ograničenja koje žene postavljaju – ne žele da rade ovo ili ono, ne dozvoljavaju mu ovo ili ono i nikako ne prihvataju neku pozu koja se njima posebno sviđa – nego i na njihovu nespretnost, plahovitost i stid.
A žene se često stide svog tela i zbog kompleksa su u stanju da upropaste doživljaj i sebi i njemu.
Recimo, ne skidaju brushalter. Možda misle da imaju prevelike ili premalene grudi, možda imaju strije, ili smatraju da su im grudi suviše mekane i da ne izgledaju lepo. Ali, brushalter je barijera, koja ne dozvoljava ženi da oseti partnerovu kožu i dodir, a svakako je izraz psihološke barijere koja joj ne dozvoljava da se u potpunosti opusti i prepusti.
