U svetu punom kontroverzi i podela, cveta otuđenost. Uplašeni i razočarani, tražimo utehu u svojim malim svetovima. Ali vremena se menjaju i težište se pomera ka kolektivnoj svesnosti. Međusobna povezanost je savremeni trend, koji se sve više ističe, jer smo izgleda ne samo dotaklo dno otuđenja, već smo previše vremena proveli na njemu.
Ako je jednostavna istina da će ljubav spasiti svet, kompleksan je zadatak svakog pojedinca da se aktivno uključi u spasavanje. Od ličnog, ka kolektivnom, osvešćenje potrebe da produbimo povezanost, primarni je zadatak svakog ljudskog bića.
Međusobna povezanost na ličnom i kolektivnom nivou
Bezvremene tradicije mudrosti podstiču nas da volimo jedni druge. Šta je ljubav ako ne briga o dobrobiti naših bližnjih? Odgovaranje na njihova osećanja i potrebe, kroz empatiju i brigu.
Ljubav, briga i empatija su kiseonik duše. Dišemo da bismo živeli i snabdevali kiseonikom svoj organizam, a kiseonik dolazi od drveća i prirode. Povezani smo sa svojim okruženjem kroz svaki svoj udah. A koliko čist vazduh udišemo? I od čega zavisi njegova perčišćenost? Odgovorni smo za zdravlje planete, kao i za svoje sopstveno. I tu smo da pomognemo jedni drugima u praksi zdravijeg života – sa više ljubavi, povezanosti i čistog vazduha.
Međuzavisnost je činjenica koja se sukobljava sa težnjom da budemo samodovoljni, da se držimo ideologija i vrednosti koje zatvaraju našu empatiju i otvorenost prema životu i drugim ljudima. Kiseonik duše se deli, razmenjuje i kruži, a taj krug uključuje sav život na planeti. Ta spoznaja oduhovljuje naše telesno postojanje. Međusobna povezanost integriše duhovnost, koja se odnosi na prepoznavanje veze sa ljudima i prirodom i poštovanje svog života, kao jedinstvene telesne inkarnacije duše.
Posledice otuđenja
Kada naša čežnja za ljubavlju i povezanošću ostane neispunjena dugo vremena, ona slabi i gasne. Okrećemo se traganju za stvarima koje deluju pouzdanije – za materijalnim dobrima, moći, bogatstvom ili statusom – sve dok ne shvatimo da ta prolazna zadovoljstva ne ispunjavaju dublju, upornu čežnju u nama.
Odsečeni od svoje prave prirode, koja uključuje empatiju, ljubaznosti, saosećanje i otvorenost, možemo se zaglaviti u besmislu. Možemo naći površnu utehu u uspesima kao što su postignuća u karijeri, dobar auto, lep stan, elegantna odeća… Nema ničeg lošeg u ovim stvarima. Ali možda ćemo na kraju shvatiti da nam nedostaje osećaj smisla i svrhe u našim životima.
Ako vas u razne akcije goni strah da ćete nešto propustiti, verovatno je u pitanju kriza smisla. Nedostatak jezgra, izvora zadovoljstva i motivacije, neukorenjenost. Kada duboka međusobna povezanost ne prožima svaki aspekt života, duša pati.
Širenje kruga brige
Dok prihvatamo svoju ranjivost i spuštamo gard, naša srca se otvaraju. Otkrivamo iznenađujuću radost koja dolazi od života koji odražava živu svest o našoj međusobnoj povezanosti. Postajemo usklađeniji sa kolektivnom dobrobiti. Počinjemo da uključujemo u naš krug brige nešto veće od nas samih i naše uže porodice. Naša sfera odgovornosti prirodno se širi i obuhvata prijatelje, komšije, kolege, klijente, mesto u kome živimo, našu zemlju i širi svet, uključujući i našu okolinu.
Sa porastom kolektivne mudrosti, stvaramo okruženje koje nas više podržava u ispunjenju fizičkih i emocionalnih potreba. Smanjujemo naboj straha i gneva koji truje našu zajednicu i svet.
Međusobna povezanost kroz ranjivost
Mnogi od nas odrastaju u porodicama u kojima uče da je snaga suprotno od ranjivosti, koja se smatra slabošću. Iskustva u interakcijama u kojima smo se često stideli zbog svog straha, suza i pokazivanja ranjivosti, dovode do emocionalnog zatvaranja.
Kao posledica otupljivanja naših osećanja, možemo da skrenemo pogled sa onih koji pate, nevolja životinja i pustošenja životne sredine. Možemo juriti za usephom, ne shvatajući kako su naši životi međusobni povezani i prepleteni sa životima drugih i sa prirodom.
Ako ne prihvatimo svoju ranjivost, možemo osuđivati ljude koji pate i biti neosetljivi za probleme siromašnih. Kada otupljujemo sopstvenu bol, ne razvijamo empatiju i možda i ne registrujemo bol i tugu oko sebe.
Glavna poruka ljudima koji pate iz bilo kog razloga, jeste „nisi sam u tome“. Da te reči ne bi bile nešto što čujemo samo u filmovima, moramo početi da ih izgovaramo. Što smo svesniji sopstvene ranjivosti, osetljiviji smo i na tuđe nevolje i više podstaknuti da pomognemo koliko možemo.
Građenje zdravijeg društva
Tako se gradi zdravije društvo – tako se spašava svet. Kada se društveni odnosi ukorene u brizi, možemo stvoriti civilizaciju koja ispunjava jednu od najvažnijih duhovnih poruka – voli bližnjeg kao sebe samog. Iako nam se čini da razumemo tu poruku, često zanemarujemo deo o sebi.
Što se više povezujemo sa svojom pravom prirodom i brinemo o sebi, to imamo više kapaciteta da volimo druge i brinemo o njima. Zapadna psihologija je prešla dug put da nam pomogne da naučimo šta znači briga o sebi i ljubav prema sebi.
Kako sve više upoznajemo i prihvatamo sve aspekte sebe i imamo više milosti i saosećanja za sebe, više smo usklađeni sa svetom koji delimo sa drugima. Međusobna povezanost je prirodna posledica svesti i samosvesti i življenja u skladu sa dušom.
Što smo svesniji „istog vazduha koji dišemo“ to smo veštiji u uočavanju i reagovanju na ono što je potrebno da bismo stvorili dom, porodicu, zajednicu, naciju i svet u kome brinemo jedni za druge.
Pročitajte i ovo: Da li znate koje su osnovne potrebe ličnog razvoja i da li su vaše ispunjene?
Brankica Milošević
