Čak i najiskrenije osobe lažu. Ako spadate u one koji vole istinu i kojima je teško da lažu (jer im loše ide, i jer je to previše cimanja, prosto je lakše reći istinu, pa šta bude), onda znate o čemu govorim. Jer, i vi lažete. Čak i ako to niko drugi ne zna, vi znate. A zatim – koliko puta ste polusvesno slagali sami sebe, jer naprosto želite da stvari budu onakve kakve vam se sviđaju, a ne kakve jesu? Svi smo lažovi. I imamo neke dobre razloge za to. Recimo, zato što ne želimo da se suočavamo sa posledicama neprijatnih istina. Ne želimo da snosimo odgovornost, ne želimo da budemo krivi, jer ne želimo da budemo kažnjeni, ne želimo da izgubimo nešto vredno, smatramo da smo već dovoljno kažnjeni grižom savesti i strahom od gubitka.
Takođe, lažemo jer želimo da sačuvamo svoje tajne i svoju privatnost, jer je kulturnije slagati, nego reći nekome da gleda svoja posla. Lažemo o svojim osećanjima, da ne bismo nekoga povredili. Lažemo o činjenicama, da bismo zaštitili nekog ko nam je važan. Koristite se belim lažima, da nekoga sačuvate da ne bude povređen, da se brutalna istina ne sruči na njega i ne polomi ga – verujete da su drugi krhki i da treba da ih zaštitite i zato ponekad lažete. Dakle, od najsebičnijih, do najplemenitijih razloga, lažete. Svi to radimo.
View this post on Instagram
Laž je instrument kulture međuljudskih odnosa, koristimo je da zamaskiramo surovost stvarnosti, da olakašamo sebi život i da zaštitimo druge. Laž je mazivo, koje pomaže da stvari klize glatko, umesto da se tumbaju i poskakuju po džombastom putu istine. Biramo lakši način, liniju manjeg otpora, jer je istina teška, bolna, neprijatna, oštra, strašna. I zaboravljamo da svi oko nas rade isto što i mi. Po prećutnom dogovoru (koji takođe može da se uvrsti u bele laži), kolektivno se pravimo ludi – sarađujemo sa ostalim lažovima, pretvarajući se da smo svi vrlo pošteni i da samo radimo najbolje što možemo.
Laganje je apsolutni mejnstrim, opšteprihvaćeno i sasvim legitimno sredstvo za podmazivanje životnih grubosti. Laganje je maska koju nosimo, da bismo lepše izgledali. I toliko smo navikli na nju, da uopšte ne primećujemo da nismo ono što jesmo. I tako postajemo licemeri – oni što nose lažno lice preko pravog i potpuno zaboravljaju na tu činjenicu. Srodimo se sa svojom maskom i pravimo se da nam je to pravo lice. To nam omogućava da prihvatamo dvostruke standarde, da druge nazivamo licemerima kad nam to odgovara, da sebe smatramo iskrenim i dobrim osobama, koje neguju prave vrednosti.
