Lažiramo svoja osećanja i svoja uverenja, pričamo sebi priče koje nas drže uspavanima sve vreme dok smo budni. Uzimamo sebi za pravo da od drugih očekujemo i zahtevamo poštenje i da se ljutimo kad otkrijemo da nas lažu. Kažnjavamo decu kad nas lažu, umesto da se zapitamo gde su to naučili. Ali, takva pitanja vode do skidanja maski, a to nije prijatno. Morali bismo da kažemo sami sebi neprijatnu istinu – da su naša deca od nas naučila da lažu. Morali bismo da priznamo sebi da uopšte nismo onoliko iskreni i pošteni koliko volimo da mislimo, već da smo licemeri, kao i svi ostali. Živimo kao sav normalan svet, i normalno, lažemo kao sav normalan svet.
View this post on Instagram
Ali ako ostavimo po strani laganje u međuljudskom odnosima, kao konvenciju koje možemo da budemo svesni i da je eventualno kontrolišemo, odnosno, biramo da li ćemo je poštovati ili ne, šta je sa onim delom koji ostaje u senci? Šta je sa samoobmanom? Laganjem sebe? Da li su sve laži koje sebi govorimo u tami podsvesti zapravo crne laži?
I ako rasvetlimo sve svoje mrakove i živimo svoju istinu, kako ćemo se uklopiti u ovaj svet? Kako da budemo deo mejnstrima? Da živimo kao sav normalan svet? Pa, ova premisa je naprosto lažna, od početka do kraja. To su pitanja koja postavlja maska, a ne duša. Mi činimo ovaj svet takvim kakav je. Ako se pobunimo i probudimo i živimo istinito, šta će se desiti? Pašće sve maske, svi ćemo se razotkriti. I shvatićemo koliko smo povezani. I još mnogo toga ćemo shvatiti. Ali, ko će da počne?
Možda vi?
Naslovna fotografija: instagram.com/doses_of_style
Brankica Milošević
