Uzeli su mi deo života. Nisu ga oteli. Kopirali su ga. Samo jedan delić. Spavam mirno, pokriven ćebetom, psić Kasja spava u fotelji, muzika svira ispod glasa. Oboa boji tugom klarinetov ples na šljunku od table, konge i tarabuka. Počeli su tananim promenama. Začuo sam radio i otkačeno didžejevo ćeretanje. Smenjivalo se sa lucprdastim melodijama koje najavljuju reklame. Kasja pokušava da se podvuče pod krevet. Nešto se komeša ispod pokrivača.
Ne mogu da se pomerim. To više nisam ja, razumete li? Moj dvojnik odlazi…
Meksihrvatska. Sunce sija letnjim zanosom. More se preliva svim tonovima žada. Talasi su zapenili. Priobalje je posuto ostrvcima. Obala je ispresecana lavirintom dokova i kosturima naftnih bušotina koje su pretvorene u tobogane. Ljudi se zabavljaju, dobacuju i dovikuju. Nalazim se na lukobranu. Prijatelj je naslonjen na zidić od žućkastog kamena. Dočekuje me čašom nečega s puno kocki leda, možda je viski ili je rum. Debelo staklo zvekeće ledenicama dok nazdravljamo. Bacim pogled preko zida. Stari mornar se igra sa fokodilima. Fokodili? Potomak foke i krokodila, naravno! Vrlo ljupka životinjica, sa veoma opasnim zubima. Morski vuk gunđa i psuje. Izvlači iz vode mrežu punu plastičnih čaša, pivskih konzervi, kantica za sladoled.
Imamo najbolji apartman, sa pogledom na oblake.
Još ruma ili viskija? Naravno, druškane! Nisam pijan. Plovim kroz vazduh gust i sladak kao med. Sve klizi kao irski liker. Idemo do prijavnice hotela. Zaglavili smo se u liftu? Ne, nismo. Lift propada. Nemački bankar dubokih zalizaka vidno je iznerviran. Tetka narandžaste kose je uplašena. Šta ako lift nastavi da propada sve do Pakla? Ne brigaj, tetkice, samo treba da pritisnemo dugmence i odglavimo se.
U ovom restoranu gosti se sami poslužuju. Kasirki dobro stoji uniforma.
Gospode, nikad nisi imao stila, vajka se Prijatelj. Devojke su već tu, odevene za ples. Crni kompletić, šarena suknjica, duge noge, sve vuče na osamdesete. Devojka broj jedan ima kosu boje gavranovih kletvi. Prepoznaje me. Pripija se. Ruka mi sklizne sama. Obgrlim je oko struka. Savršeno se uklapamo. Devojka broj dva ima kosu boje posekotine na prstu. Ostala je sama, Prijatelj je otišao po još viskija ili ruma.
Šećeru? Ljubavi?
‘Ajde nešto da pojedemo. Vidi, ovo je plastični poslužavnik. Guraš ga niz metalni držač i biraš. Tri četvrtine plastičnog sendviča, šest petina betonskog kolača, sedam osmina motornog ulja. Energetski napitak? Naravno, dug nas čeka put. Plaćam osmehom i zgužvane velikane trpam u džep kasirki. Grudi su joj male i tople. Devojka broj jedan koluta očima i negde odlazi. Nisam se ni okrenuo a devojka broj dva je na meni. Da, srećo, pripadamo jedno drugom. Čekaj, nešto sam zaboravio. Ovde nešto nije u redu. Dve devojke? Istovremeno? Šta ako se devojka kose boje gavranovih kletvi vrati i vidi me kako čvrsto grlim devojku kose boje posekotine na prstu? Malena, da ti nešto pokažem. Uzmeš ovaj poslužavnik i naručiš šta ti je volja.
Znao sam.
Devojka broj jedan se vraća i vodi me u hotelsku sobu. Tamo je već i devojka broj dva. Nećemo voditi ljubav. Ni udvoje, ni utroje. Ovde ću se probuditi, već predosećam to. Zato sedam na krevet i zagrlim ih obe. Udišem miris breskve i miris kajsije. Vas dve ste obe ja, razumete li? Sve je u redu kad si pijan, zar ne? Poljubac za kraj?
Uredno su presavili isečak mog života i sklonili ga u arhivu.
Možeš da nastaviš spavanje.
Vratili su mi muziku.
Sve je u redu.
Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.
