“Ne mogu da verujem da sam ovoliko retardirana!”, puca kao iz topa, i svaljuje se svom svojom težinom u stolicu do moje, uz jedan od onih teških mnogo-sam-sjebana-što-sam-bože-toliko-sjebana uzdaha.
Činjenica – upravo se videla sa likom koji joj se dopada. Dugo, dugo je bio na gomili “možda” kada se radi o njenim potencijalnim budućim partnerima, znali su se nešto površno, i tek pre nedelju, dve dobio je prelazne poene odatle, pravo u “vrlo verovatno”, da ne kažem u gomilu “da”. Realno, da ne kažem ni gomilu, ali ‘ajde… Poenta priče – dečko je bio sasvim odgovarajući, čak i za planiranje budućnosti, veze, ljubavi. I hteo je, baš je hteo da planira njihovu budućnost, i veže se, i bude u ljubavi.
“Sad sam se videla sa Nikolom!”, kaže mi sa najjadnijim mogućim izrazom lica. Isti takav mogla je da nabaci i da je želela da mi kaže “sad sam pregazila štene” ili “sad sam ugazila u govno”.
“Pa znam, a što si retardirana?”
“E, ne znam zašto, i ja bih baš volela da znam, ali nemam pojma, samo, eto tako – jesam. Mentalno neprilagođena, guska, glupača, emocionalni bogalj, ma, nisam nimalo normalna, kunem ti se, neki problem imam”, izložila je, udarajući se pritom dlanom u slepoočnicu za svaki epitet kojim se počastila.
Oscilirala je negde između unezverenosti, besa i tuge, i sve te emocije smenjivale su se u njenom izrazu lica i pokretima bez ikakvog reda i smisla brzinom svetlosti. Moglo bi da bude smešno da nije bilo zabrinjavajuće, te ipak reših da ostanem smirena i probam da pomognem, nekako.
“Pa šta si uradila? Daj, ne glupiraj se, ne drami, nego pričaj, pa da rešavamo… Šta je, čim je osetio da si se upecala, počeo je da menja pesmu, pa si se smorila? Jesam ja tebi nekada rekla da su svi muškarci svinje? Osim Džonija Depa, koji je frajer. Šalim se, nisu svi, ali eto, ako je Nikola ispao svinja…”
“Ne, ne, ne!”, prekinula je moje izlaganje. “On je i dalje divan, i spreman, i voljan, i lep, i interesantan. Ništa mu ne fali, ej, NIŠTA! Ali kad sam videla kako se ozario kad me je ugledao, nešto mi je kvrcnulo u glavi, kunem ti se, u sekundi, i tu sam ukapirala da ne mogu.”
“Pa šta bi ti, da ti lupi dva šamara kad te ugleda?”, pokušala sam da se našalim. Ali kako je izgovorila onaj deo “kvrcnulo u glavi”, znala sam šta joj je. Sve sam je razumela. Taj trip u glavi, i onaj momenat kada sve to što misliš da hoćeš – dobiješ, pa shvatiš da ne možeš, ili bar ne sa njim, sad, tu. Ma, sve sam skapirala.
Ignorisala je moju pošalicu i nastavila: “I on mi tako ozaren maše, kao, a ja – ništa. Kao, aha, evo ga, super. I tu u momentu ukapiram da se ja uopšte ne smejem na njegove poruke. Znaš onako kad se keziš u telefon dok čitaš nečiju poruku? E, uopšte se nisam kezila, nimalo. I ništa, odmah sam znala da od toga više nema ništa, i šta moram da uradim. Ukapirala sam odmah tu na mestu i da sam potpuni idiot što ću to uraditi, ali znaš kad ne možeš, ni da te pipne, ni da ga vidiš, ma ništa, gotovo.”
“I je l’ gotovo?”
“Gotovo.”
Nisam znala šta da joj kažem. To je ta ženska iracionalnost razmišljanja i osećanja koju sve mi savršeno razumemo – ali ni za lek ne umemo da objasnimo. Sve tu nekako štima i moglo bi da bude, ali ne, krvcne Ne znam zašto, samo, ne mogu.
I mogla sam ja da sa njom pokušam da odgonetnem šta to tako obezvredi tu idilu i ozareni pogled koje toliko priželjkujemo kad ih tek tako na tacni dobijemo od nekog, bilo koga. Mogle smo da bacimo neke teorije o tome šta učini da sve ono što mislimo da želimo postane dosadno i odbojno. I mogle smo da se zabrinuto zapitamo da li će naići neko sa kim se to neće desiti. Ali nema svrhe. Ne bi to sad ništa promenilo. Nije se kezila na poruke. Gotovo.
Mina Al Ansari – oseća da ima bar dva alter ega, koji se međusobno ne podnose i nada se da će jednom uspeti da ih pomiri, iako tada verovatno ne bi znala šta će sa sobom. Od svog tog unutrašnjeg mira može joj biti dosadno. “You see things and say – why? I see things and say – why not?”
