Dedo, ponovo si pijan? Šta te razjeda kad ližeš grliće tolikim flašama? Šta te razjeda kad ližeš grliće tolikim ljubavnicama? Od čega bežiš? Šta te proganja, goni, proganja, goni, reci mi, reci mi!
Amedeo Modiljani (Amedeo Modigliani), vidim te kako se rađaš 1884, u Livornu, u Italiji, modrog lica od plača, ulepljen od krvi i sluzi, u jevrejskoj porodici čije se bogatstvo rušilo. Kažu da je tvoje rođenje pomoglo u spasavanju dela porodičnog bogatstva. Sećaš li se toga, Dedo? Bio si mali kada ti je otac umro, ostao si sa majkom, i bio jako vezan za nju. Kada si imao 11 godina, ona je u svoj dnevnik zapisala kako se ponašaš kao razmaženo derište (a i kako bi inače u tim godinama?), ali da ti ne nedostaje inteligencija, te da ne zna šta će se razviti u tebi, “možda umetnik” – napisala je, a ti si već poboljevao od zapaljenja pluća, tifusne groznice, na kraju, u 16. godini i od tuberkuloze. Pretpostavljam da su to bili teški dani za tebe, je li, Dedo? Vrele noći, težak kašalj, groznica, buncanja, prizivanje majke usled straha od smrti, njeni nežni dlanovi na tvom čelu i blage, ohrabrujuće reči. Ne čudi što si ostao razmažen, osećaj takve sigurnosti se teško može porediti sa nekim drugim. Ili si (p)ostao nesiguran usled nedostatka oca? Godinama kasnije, nakon učenja po umetničkim školama, razvijajući postepeno sopstveno slikarstvo, stižeš u Pariz, 1906, već dobro načet od bolesti, alkohola i droge, očekujući šta, Dedo, da će te buržoazija, kojoj si nekada i sam pripadao, primiti u svoje krilo i prihvatiti kao sina? Ili da ćeš im pokazati umetnost? Pokazao si samo umiranje i rađanje iste, kroz umiranje i rađanje sebe. I sam si se odrekao buržujskog porekla, uništivši skoro sve svoje rane radove, govoreći o njima “Dečje tričarije, nastale dok sam bio prljavi buržuj.” Čemu toliki prezir, Dedo? Zato što si se sreo licem u lice sa nadmoćnijim neprijateljem? Dok su ti se mnogi od njih podsmevali, ti si radio portrete umetnika svog doba, Pikasa, Rivere, Sutina, Kislinga, Koktoa i drugih.
Ili si se ti podsmevao njima? Nemarnošću življenja, opijanjima, smucanjem po mračnim uličicama Pariza, ne filozofirajući, tucao si dobre ribe. Pa ti si zaveo Anu Ahmatovu, Dedo! Rusku pesnikinju koja je rekla Tvoj glas u mojim pesmama se vije, u stihovima tvojim lebdi moj dah. O, ima plamen kojega ne sme dotaknuti ni zaborav, ni strah. A, ipak, ostao si podjednako ranjiv. Tvoje slike se nisu prodavale, bivao si iz dana u dan sve siromašniji, seleći se ili bežeći iz jednog ateljea u drugi, kao gubav, nemajući novac za stanarinu, na kraju, vukući svu svoju imovinu na drvenim kolicima i prodajući svoje radove budzašto, nastale na nekom izmišljenom raskršću senki Sezana, Brankuzija, Ničea i Lotreamona. Jesu li bili toliko bezvredni, Dedo, tvoji radovi? Mnogi kritičari te ni danas ne vole, doduše, ne vole ni sebe, slično i umetnici, kako koji, a kupuje te buržoazija, kao i tada. Vidiš, ništa se nije promenilo. Tada si slike prodavao za nekoliko stotina franaka, danas za nekoliko desetina miliona dolara, samo od njih nećeš moći da kupiš ni flašu crnog vina i sa njom u ruci prošetaš Monmartrom, pod kezom mesečine, elegantan u svojoj bedi. Noseći kaput, šal i šešir. Pikaso je rekao da ako postoji jedan čovek u Parizu koji zna da se oblači, onda je to Modiljani. Nije li to ironija, Dedo, nakon što je preko tvog platna naslikao svoju sliku? Šta je tim činom rekao o tvom radu, prijatelju moj, jesu li ispod podsmeha, strah i frustracija?
Davor Radulj – “Radi” ga umetnost, pametan humor – “There’s a fine line between fishing and just standing on the shore like an idiot” (Steven Wright) – i razgovori koji stvaraju atmosferu “izmeštenosti”.