Prvi deo pročitajte ovde
A, jesam li ja tvoj prijatelj? “Dedo” su te zvali samo prijatelji i porodica, ostali su te nazivali Modi, uklet ili morbidan. Morbidan možda i jesi bio, ali uklet, nikako. Pio si sa Utriljom, Sutinom i Kislingom, sa nepriznatima, faličnima, kao što si i sam bio, ostale si provocirao svojim postojanjem, šarmom bednika, jer im je njihovo bogatstvo bilo štit od smrti, kojoj si ti bedom bio bliži, a, ipak, toliko življi od njih! Možda ih je to izjedalo. Smrt koja ih vreba, bez obzira na sve. A ti si živeo, upoznavši 1914. godine englesku novinarku Beatris Hejstings, s kojom provodiš naredne dve godine, a koja će ti biti model i za čuvenu sliku “Madam Pompadour”. Jesi li bio edipovski nastrojen prema njima, Dedo? Je li ti nedostajala majka, jer ti si poboljevao sve češće, možda te je progonilo sećanje na detinjstvo i majčinu nežnu ruku u tuberkuloznim noćima, koja je značila sigurnost i spasenje, te si im se lako podavao.
No, tvoji portreti su opstali, prepoznatljivi, sa očima bez zenica (ne možete da me vidite?), kamenim izrazom lica i izduženim vratom, kažu da si još ranije zavoleo afričku umetnost, maske i toteme, te da izvorište treba tražiti u tome. Ja ću se zadržati na tvojim rečima “Sreća je anđeo sa ozbiljnim licem.” Konačno, Žan Ebutern (Jeanne Hébuterne) upoznao si 1917. godine, i do kraja života je ljubio, slikao, voleo…
"Madame Pompadour" – slika za koju je Modiljaniju model bila njegova tadašnja saputnica Beatris Hejstings
"Beggar Woman" – prosjakinja; marginalci su čest motiv kod Modiljanija
"Jeanne Hebuterne" – Žan, žena koja je žrtvovala sve zbog ljubavi prema Modiljaniju
Iste godine si imao i svoju prvu izložbu, u galeriji Bert Vejl, koja je, gle čuda, nakon nekoliko sati od otvaranja bila prekinuta od strane policije, šokirane golotinjom na tvojim slikama. Roditelji Žan Ebutern te nikada nisu prihvatili, čak ni kada ti je 1918. rodila ćerku, kojoj ste dali ime Žan, kao sinonim za ljubav ili tragediju? Ali vi ste nastavili da živite zajedno, sve do 1920. godine, kada te je bolest konačno slomila, u trenucima kada tvoj rad počinje da bude cenjen. Dan nakon tvoje smrti, Žan Ebutern, trudna sa vašim drugim detetom, skače sa prozora u tvoj zagrljaj. Nedokučiva je veličanstvenost smrti. Trebalo je da prođe decenija da porodica Žan Ebutern pristane da premesti njene posmrtne ostatke pokraj tebe, na groblje Per Lašez, u Parizu. I tako, Dedo, nakon tvoje smrti prozvali su te Princ sa Monparnasa, dok su za vreme tvog života želeli da vide samo jednu stranu tvog bića, onu koja im je odgovarala, iako si im ti pokazivao celog sebe.
Meni, nama ostalima, preostalo je da katkad gledamo tvoje slike, prazninu i dubinu u njima, i tražimo određeni smisao, ili se, bez mnogo filozofiranja, okrenemo ka aktovima koje si radio i, dignuvši čašu vina tebi u pozdrav, uživamo u lepoti žene.
"Reclining Nude (Le Grande Nu)"
"Reclining Nude with Loose Hair"
"Recumbent act with arms crossed behind the head"
Davor Radulj – “Radi” ga umetnost, pametan humor – “There’s a fine line between fishing and just standing on the shore like an idiot” (Steven Wright) – i razgovori koji stvaraju atmosferu “izmeštenosti”.
