Ako ove godine na torti očekujete više od petnaest svećica, dovoljno ste puta čelom milovali zid da biste shvatili da se život odvija mimo vaših planova. Ipak, kako biste zadržali bilo kakav privid kontrole, pokušavate i dalje. Nije vam zanimljivo da po ceo molite moćne sile da vam bace jedno pečeno pile, nego biste da i sami pojurite živinu.
Vodeći se tim principom, izabrala sam jedno julsko veče ne bih li, kao i svaki pošten kampanjac, obavila desetak obaveza koje su se skupljale tokom prethodne dve nedelje. Sva potrebna oprema je bila spremna, uključujući i ozbiljno uposlene sive ćelije. Muzika je doživela mute, sve pričljive osobe su bile isterane iz sobe, daljinski upravljač smešten na bezbednu udaljenost, a dosadni komšija od prekoputa zamaskiran debelom zavesom. Jedino je kiseonik mogao neopaženo da se ušunja.
Avaj, što bi rekli francuski pesnici u dubokom zanosu pred uvelom ružom, moja sreća je morala biti naglo ukočena.
Odokativno ocenjujući, dva-tri sprata niže, neko je odlučio da promeni hemisferu i započne urlanje usred noći. Naviknuta na manijakalno bušenje postojećih i nepostojećih zidova, pretpostavila sam da će oduševljenje da splasne za bar petnaestak minuta.
Pola sata nakon toga uključio se i ženski glas. Doduše, moglo je to biti i pregaženo kuče, ali toj tezi nije išlo u korist mesto zbivanja. Njakanje magaca u dnevnoj sobi je bilo dovoljno čudno. Kuče pride bi bilo već preterivanje. Vesela družina je zaboravila na svoj nedostatak sluha, te su u slavlje uskoro uključene još dve zgrade, a možda i neka susedna opština (nije poznato koliki je bio prečnik niti efekat izlivanja glasne mrlje). Uzevši u obzir mladost (čitaj pubertet, tj. hormonsku katastrofu), mutirani glasovi su se dali oprostiti. I skoro da mi je bilo smešno što na + 37 moram da pritvorim prozor. Skoro da sam imala razumevanja.
A onda… bezazlena sedeljka se pretvorila u disko veče na vašarski način.
Iako je zlo dolazilo iz Pandorine muzičke kutije, imala sam utisak da sam u živopisnom košmaru. U sobi 22 vikala je družina – Ko se s nama druži, život mu je duži, sipaj još, sipaj još penicilina, alkohol – to je naša medicina. Kada su se zalečili, žena su se setili – Ne pitaj me, druže moj, ne pitaj o ženi toj, nemoj drugu srce slomiti, kada znaš da, da se ona meni nikad neće vratiti. Dva-tri piva kasnije sve su preboleli, pa o istoj dodali – Njene ruke na mom vratu kao omča stežu, kažem: nisam ja od onih što bi da se vežu. Da bi život bio lakši, parice su našli – Vozim BMW peticu, imam lepu ženicu, sve su moje želje danas ispunjene. Uskoro je isprošena završila istrošena – Ko se ženi na brzinu, taj se kaje na tenane, tako biva, narod kaže, narod kaže i ne laže. Mlađa je pobedila, novčanik mu iscedila – I sve što sam stek’o potrošiće neko. Uveče je nestala, SMS mu poslala – Nisam laka, maco. Prevareni još se pita gde mu diva noćas skita – Pamtim njenu kuću pred kojom je lež’o jedan stari ćuko i pokvaren pežo. Ona nove žrtve traži, izmišlja nove laži – Ja ne nosim, luče, traume od juče. Zbog takvih k’o što si ti ovde sam došla ja, idealno loša. Bez para je ostao, muž se ženi vratio – Mala moja, vodo iz bokala, sećaš li se šta si obećala, da ne moram nikada da krijem, kad sam žedan, da slobodno pijem. Krug se zatvorio, svako je dobio što je i zaslužio – Gde si život potrošio, prijatelju moj, odnele ga žene i kafane, ne zna im se broj…
Nažalost, robe sa greškom nikad više nije bilo, pa je jedna naricaljka vukla drugu i kraj se nije ni nazirao.
Nijedna pesma smislenog teksta nije se provukla kroz životno delo ozoglašenog čekića estrade. Kad malo bolje pogledate, to je stvarno umetnost – decenije rada na traci i nijedan reprezentativan primerak. Chapeau…
Ipak, povremeno silovanje ušiju nije za zatvor, čak ni za pritvor. Ne poznajem mnogo ljudi koji bi u kafani mogli da đuskaju uz Mocartova dela, pa i dalje verujem da sve ima svoje mesto i vreme. Iskasapljeni stihovi, škripanje šporeta i kradena muzika jednostavan su odraz alavosti i neoriginalnosti. Čak bi bili i bezopasni… da se ne šire kao smrad kiselog kupusa u podrumu.
Loše je dobro dok ne postane jedini izbor, pa bi, umesto zabranjivanja trulog voća, bolje bilo da se usmerimo na uzgajanje zdravog.
U ime svih onih koje muči insomnia, molim vas da pravite decu koja će znati da je to nedostatak sna, a ne manjak talenta i višak plave kose.
Vesna Marić ima pregršt razloga da veruje da je u prošlom životu bila mačka: kotrljavo R, dečiju radoznalost, sindrom “noćno ludilo”, sposobnost da se uvek dočeka na noge, obaveznu dnevnu dremku, pa čak i kandže. Zato se uvek nasmeje kada je neko nazove kučkom. I, kao što je rekla Colette: “Ne postoje obične mačke”.
