Mnoge sjajne osobe žive sa osećanjem krivice i neispunjenosti, jer nisu ostvarile ono što najviše vredi u životu – partnersku ljubav. Vuku repove propalih veza i brakova i stalno se preispituju – možda su mogli više da se potrude, da neke stvari prećute, prihvate, istrpe, da više razumeju i više opraštaju, možda su mogli da budu tolerantniji, nežniji, pametniji i da sačuvaju veze koje su jedna za drugom propadale. Društvo nam nameće (oni njegovi uporni patrijarhalni obrasci, koji su i dalje vrlo moćni) da nismo ništa ako smo sami, da život ne može da bude smislen i ispunjen ako nismo u emotivnom odnosu, ako nismo uspeli da nas neko voli i nemamo nikog. To što imamo poslove koje volimo da radimo, brojna intersovanja, decu, kućne ljubimce, porodicu, prijatelje, nekako se ne računa ni u šta, ako nemamo partnersku ljubav. Krajnje je vreme da prestanemo da krivimo sebe što smo neuspešni na polju partnerstva i da razmišljamo o tome šta sa nama nije u redu i kako da se popravimo. Da prestanemo da popravljamo sebe ne bi li zavredeli nečiju ljubav i da se okrenemo ljubavima koje imamo, prema svemu onome što ispunjava naš život. Smemo da budemo srećni i zadovoljni, iako nemamo partnera. Ako smemo.
Partnerska ljubav nije jedini oblik ljubavi, niti je najvredniji među raznim manifestacijama ljubavi. Prijatelje volimo više i bolje nego partnere, uvek im se radujemo i tu smo da ih podržimo i utešimo, kao i oni nas. U partnerskom odnosu, ova razmena podrške često prerasta u trgovinu i pregovaranje, jer nas emotivna ogoljenost i ranjivost u odnosu na partnera zastrašuje, čini da se osećamo ugroženo i da zaboravimo na nežnost i velikodušnost. Možda smo bolje osobe kao prijatelji, nego kao partneri i možda je vreme da to prihvatimo i da negujemo i vrednujemo ono što imamo i što izvlači najbolje iz nas.
