MK MOUNTAIN RESORT I WANNABE MAGAZINE NAGRADNI KONKURS: #KOPAONIKPRICA

Neda Savković

Zima puna snega, ko još može da odoli. Sedimo u bakinoj sobi i razmišljamo kako da provedemo vikend. Zašto ne bi otišle na Kop?! Povikah uzbuđeno. Nedo, nismo godinama bile gore, reče mi sestra. Ali hajdemo u avanturu, molim te. Krenusmo. Penjemo se, priroda oko nas prosto opija svojom lepotom. Sneg je prekrio sve, samo po neki vrh četinara ostaje zelen kao da nam pokazuje gde je granica, granica neba i zemlje. Sunce obasjava i greje, a sneg, kao da je prosuto milion najfinijih cirkona, sija i mami nas svojom lepotom. Penjemo se polako a ja vraćam uspomene na školske dane, kada smo svake zime dolazili na rekreativnu, kada su se rodile prve simpatije i sa osmehom na licu prisećam se naših dogodoštvina. Kako je vreme brzo prošlo, pomislih u sebi. Iza vitkih jela izranjaju "Konaci", hej pa mi smo stigle. Izlazimo iz autobusa i krećemo, sneg nam pucketa pod nogama, sunce obasjava lice, čist vazduh dopire do mozga. Sve vri od žagora dece, ljudi prolaze na skijama, meda i dalje krasi sam centar, pogledam u pravcu Pančića, on kao vojnik ponosno stoji i čuva svu lepotu Kopaonika. Pravim grudvu i pogađam seku, smejem se i kažem: Hajde da uživamo!

Zelenkapić Maja

Kažu da dokle god znamo šta tražimo da ga nećemo naći. Kažu i da se ljubav dešava kad je najmanje očekujete i da obično ima drugačije lice od očekivanog. A ja vama kažem da su u pravu. Iako sam se na Kopaoniku zatekla sa drugaricama, nisam želela lud provod. Jedina želja mi je bila uživati u suncu i snegu, opuštati se u spa centru, prodisati i ostaviti sve iza sebe. Barem na ta tri dana predviđenog boravka. Prvog dana Kopaonik je opravdao svoje zvanje Sunčane planine, dok je drugog snežnom mećavom rešio da omete svaki pokušaj izlaska iz hotela. To je naravno značilo višečasovni boravak u fenomenalnom spa centru hotela Angella u kojem smo bile smeštene. Kako sam nedavno bila izašla iz dugogodišnje veze, na ulazak u novu nisam ni pomišljala. Međutim, tamo me je sačekao ON. Bez namere da poremeti moje planove, ponudio se da nas ufotka, a ja sam ga, ne sluteći da će okrenuti čitav moj svet, pozvala da nam se zajedno sa drugom pridruži u đakuziju. Progovorili smo svega par reči, ali se nismo upoznali. Znali smo da ćemo se videti na organizovanoj večeri u hotelu Grand. Ono što nismo znali jeste da smo bili smešteni soba preko puta sobe i da smo prve noći čak prošli jedno pored drugog, a da se nismo primetili. Nakon prepoznavanja u Grandu usledio je poziv na piće i početak naše, sada već dvogodišnje priče. Stariji od mene i drugačiji od svega dotadašnjeg, učinio je da prodišem. Oslobodio me je od svega, ali vezao za sebe. Nismo znali šta radimo i nismo imali nikakav plan, ali smo osećali da jedno drugo ne možemo i ne smemo da pustimo. I nismo. Kopaonik i život su nas spojili, verujem zauvek, i dali nam ljubav kao jedini pravi odgovor na svako pitanje.

Jovana Klasanović

I napokon ta zima te 2013-te godine.Spremanje,pranje zimske opreme je počelo.Odsjaj varte koji je na mom odelu je prelep prizor,još kad se ona tako vrela obuče,a zatim tako čista baci u sneg daje značenje početka ludila.Krenula sam s mojim instruktorom na Kopaonik,ko je inače moj stric.Osećaj čistog vazduha,vidljivost prave prirodne planine je došao.Jes,počela je akcija.Stali smo na skije.Prvi čas je bio upoznavanje sa kočenjem skija.Zvala me je staza.Brzo sam je poslušala.Krenula sam njenim planom.Plan joj je bio vrhunski,dok mi nije na put donela četinarsko drvo Jelu.Tad sam posumnjala u moj dobri vid,kad ono istina.Znanje prvog časa je bilo skakanje unazad.Noge su mi se savile u kolenima,skije zaglavile duboko u snegu,potiljak mi je bio ja mislim ispod tri sloja snega,dok je jedna ruka bila blizu mog tela,druga je bila zaglavljena ispod nečeg mekog,toplog.Otvorila sam oči i videla da se ona nalazi na dojci neke starije žene.Samo mi je rekla da sam dobar vozač,ali da predjem na suprotan pol.Onako izbezumljena želela sam pauzu do daljnjeg.Odluka je bila da čekam dobrog muškarca koji će da me nabaci na skije i da me odere u vožnji.Da mi u kratkim crtama pokaže kako se vozi i kako se vlada telom.To se nije desilo,pa je moje razočarenje potrajalo.Kopaonik me zaboravio.

Boris Andrić

Mislio sam odoleću. Nisam želeo da budem samo još jedan u nizu koji nije uspeo da se odupre njenim čarima i lepoti. Bio sam mlad, tek punoletan, kada smo se prvi put sreli. Na prvi momenat, hladnog i drskog pogleda učinila je da se osetim nesigurno i pomalo preplašeno, ali nakon samo nekoliko trenutaka, na njenom snežno belom licu promolio se osmeh. Potom je neodoljivo prijatnim mirisom dotakla i moja ostala čula te se ubrzo onaj prvobitni nemir pretvorio u iskru znatiželje i divljenja. Zašto da ne, prepustiću se i probati bolje da je upoznam. Imao sam sve vreme ovog sveta, a ona je za mene bila nešto sasvim novo i neistraženo. Tog prvog dana bili smo nerazdvojni. Polako je počinjala da mi pokazuje svu svoju raskoš i lepotu, a moje srce postajalo je sve ispunjenije i bezbrižnije. Osećao sam se tako slobodno, ispunjeno i razigrano. Uživao sam u svakom kontaktu sa njom. Nakon prelepog dana, ispunjenog šetnjom, sunčevim zracima i vožnjama gondolom, odlučio sam da provedem i veče sa njom. Rekli su mi da je za predah i završetak ovakvog dana, najbolje družiti se uz kuvano vino i rakiju, slušati pucketanje vatre kraj toplog kamina. Legao sam i jedva sam čekao da što pre dođe jutro kako bih sve ovo ponovio. Došao je i taj sedmi dan, dan kada smo morali da se rastanemo. Bez obzira na to, duboko u srcu sam znao. Taj rastanak nije definitivan. Jer ova veza koju smo ostvarili ne može tek tako biti prekinuta. Jednostavno sam znao. I danas, dvanaest godina kasnije, sa istom čežnjom čekam svaku zimu kako bih je ponovo dodirnuo, ponovo osetio i još bolje upoznao. Jer ona je ta… jedna jedina… moja Kopaonik planina!

Snežana Živković

Ne postoje reći kojima bih opisala Kopaonik, planinu satkanu od najfinijih niti ljudskih sudbina, sreće i radosti, tuge, sete, strepnje, nadanja i prelepih suncem okupanih proplanaka, šuma jelovine i smrče i bistrih brzih potoka. Malo je reći da sam se u nju zaljubila od onog trenutka kada sam je prvi put ugledala pre 3 godine, tada već u poodmakloj trudnoći, dok je prvi sneg polako prekrivao vrhove planine i razigrane pahulje padale po mom licu. Da se tog trenutka ljubav rodila, odmah znala sam , jer ubrzo smo se Kopaoniku ponovo vratili suprug i ja noseći u naručju našeg 10-omesečnog sina. Dečakova radost bila je neizmerna, čista kao tek napravljeni anđeo u snegu i očaravajuća kao novogodišnja prskalica upaljena u prazničnoj noći ispred naše kuće u selu. Mi smo se smejali njegovima vragolijama, trudeći se da i sami ne zaostajemo za njim. Još mi u glavi odzvanja njegov smeh i seća na detinjstvo, zimski raspust i pečene jabuke sa cimetom koje je pravila moja baka nama deci kada bi se vratili sa sankanja. Treći susret, sad već nekako tradicionalno u mom stomaku je raslo novo dete, još jedan sin. Na planini nije zima, već je prohladno leto, a bele staze sada su zelene livade na kojima pase stado krava. Sine je oduševljen prizorom, dok pokušava da uhvati leptira. Sve teže mi je da se krećem, porođaj se približava, ali je trenutak neprocenljiv. Bože, koliko je malo dovoljno čoveku da bi bio srećan. Razmišljam kako će se naša mala porodica uskoro opet radovati na snežnim poljima ove divne planine uskoro, možda čak i ove zime, ko zna. Ipak, ako ponovo budem trudna, nadam se da će ovog puta biti devojčica, a sve ostalo neka bude isto

Nataša Ćulibrk

Januar prošle godine je bio bajkovit. Idiličan i zanosan. Gledala sam naslonjena na ivicu prozora kako krupne pahulje prekrivaju jele u daljini. Beše to soba sa širokim pogledom na planinu. Tiho i mirno veče na Kopaoniku. Ležala sam dugo te večeri dok su misli lutale. Ređale su se jedna za drugom kao pahulje poput nekakvih svetlećih tačkica. Muzika u sobi je bila prigušena uz miris voćnog čaja i cimeta. To što smo bili sami na planini bilo je i više nego romantično. Danima zajedno skijamo niz staze izbegavajući strme nagibe. On skija brzo i vešto uz zavidne tehnike poput profesionalca. To je njegov poznat teren već godinama a ja sam se pridružila spoznavanju zimskih čari. Osećali smo se veličanstveno na belim proplancima dok su se sunčevi zraci probijali kroz oblake. Upijali smo svaki trenutak skijanja a često su nam ponestajale reči. Osmeh na licima je govorio sve. I nekoliko predaha za poljupce. Svež sneg je pokrivao prethodne tragove a lepota prirode je odjekivala. Izgledalo je kao s najlepše zimske razglednice. Ovakav prizor je pristanište čiste sreće. Tada samo gledaš i osećaš bezbrižnost trena. Vedrinu. Udahneš duboko dok se meškoljiš između udobnih jastuka. Sledećeg trenutka se okrećem ka vratima i vidim njega kako se smeši s čokoladnim mafinom u ruci i svećicom. Iznenađenje. Više nego dovoljno da me obuzme polet i oduševljenje. Osmehnula sam se još više hitajući ka njegovom zagrljaju. Našla sam se u toplini njegovih ruku gledajući ga u oči. Pogled nežnosti a osećaj prepuštanja je trajao. Izgovorila sam jedno veliko hvala i spustila usne na njegove. U glavi su odzvanjale reči srećan rođendan, ljubavi.

Verica Anđelković

U životu kažu da najlepše stvari dolaze kada ih najmanje očekuješ. A šta je najlepše jednoj tinejdžerki od sedamnaest godina? Ljubav. Prava ljubav. Neko je nikada ne spozna,neko je spozna kasno u životu,a neko,kao ja,sa svojih sedamnaest godina. I sada dok ovo pišem,zatvaram oči na tren i vraćam se osam godina unazad. Bilo je to moje prvo skijanje. Radovala sam se kao malo dete i ubeđivala sebe da je to isto kao vožnja rolera. Ali nije bilo isto. Bitno je da sam ja samouvereno uhvatila zalet i uživala dok sam izvodila spust. Na tren, dok sam se okrenula da opazim gde je društvo iza mene,skliznula sam sa puta i pala u naručje momku sa najlepšim kestenastim očima. Mislim da sam dobra dva minuta zurila u njegove tople oči. Odjednom se najlepši trenutak pretvorio u bolni jauk. Možete da zamislite da se neko ko vas ne poznaje povredi zato što je hteo da pomogne. Pitala sam momka da mu pomognem i tako je naše upoznavanje počelo. Kao budući student medicine insistirala sam da pogledam povredu. Bila sam smirenija nakon što sam videla da je samo uganuće u pitanju. Naravno, odmah me je pozvao na piće i nakon šest sati priče sa nepoznatim momkom, delovalo mi je kao da ga poznajem ceo život. Ostala sam fascinirana njegovom brigom za druge ljude,dobrotom i duhovitošću. A najviše me je iznenadilo kad sam saznala da je iz istog mesta kao i ja. Nismo mogli da se načudimo kako smo se mimoišli u tako malom gradu kao što je naš, da bismo se upoznali na planini. I to još kako! Spektakularnim padom! Izgleda da je ovaj svet zaista mali,ali dovoljno veliki da se svi ljudi nađu baš tamo gde treba. Nekog čekaju neke druge kestenaste oči,nekog plave,nekog zelene. Ja sam svoje pronašla. Zauvek.

Kristina Rozgić

Oduševljenje! Zimovanje bez roditelja u predškolskom, pa svako dete bi poželelo tako nešto, zar ne? Imala sam tada 6 godina, i jedva se sećam svega, ali u glavi su mi za ceo život ostale neke uspomene sa tog zimovanja koje ću vam prepričati. Sve je počelo idilično, Kopaonik, vaspitačica, drugari, simpatija, sneg i ja.. Stigli smo u hotel, smestili se i odmah nakon toga pohitali na sankanje koje smo svi jedva iščekivali. Sećam se da sam jedva znala da se sankam, o skijanju nisam imala pojma kao što i dalje nemam, ali ipak sam se divno provodila, sve dok stvari nisu krenule nizbrdo, baš kao i moje sanke. Ne znam zašto, ali sve je išlo naopako. Prvo moje zlo delo, naravno slučajno, bilo je to što sam pokosila nekoliko ljudi svojim brzim sankama. Ok, dete sam, dešava se, pa su mi oprostili za nepažnju. Međutim u dalji rasplet događaja ni sama nisam verovala. Jedne večeri je organizovan maskenbal za nekoliko hotela. Htela sam da budem Pipi Duga Čarapa, ali NE. Vaspitačica je htela da ja budem veštica, na koju sam zaista i ličila sa očima crvenim od plakanja jer nisam maskirana u svoju zamisao, ali ipak na maskenbalu ne znam kako pobedila sam ja. Diplomu je vaspitačica uzela i ostavila me bez moje nagrade. Pri povratku u hotel, opet plačući zbog otete nagrade, priznala sam drugarici da mi se svidja Nikola, a onda me je ona pogledala i bez reči mi izgrebala celo lice toliko da su mi ostale crvene ogrebotine sa kojima sam se vratila kući. Od dana kada sam se vratila kući, zamrzela sam zimovanja, sneg, sve u vezi sa tim. Nikada više nisam otišla na zimovanje, ali nadam se da ću nekada otići ponovo i prevazići svoja ružna sećanja.

Vanja Andjelković

Prva asocijacija na Kop je naša veridba.Jedan od najbitnijih datuma u našim životima je 15.1.2015.god. Desio se na Kopu, u prelepom ambijentu hotela Angella.Tadašnji dečko, a sadašnji suprug i ja, žurili smo u hotel, da što pre ostavimo kofere i izađemo na stazu. Onako obučeni u ski odela, Ivan je kleknuo ispred mene i upitao me da li želim da se udam za njega. Bila sam u šoku, presrećna i iznenađena, jer to nisam očekivala. Naravno da sam rekla DA i počela da vrištim od sreće. Proveli smo prelepih 7 dana na Kopu. Danas imamo dvoje dece, Teodoru i Nemanju, od dve i tri godine, i mnogo bi nas usrećilo putovanje na najlepšu planinu.

Nataša Ilić

Zvao se Zoltan Nađ. Plav, visok, u vojničkoj uniformi , sa svega dvadesetak godina. Ona je bila smeđokosa, dugokosa maturantkinja. Zajedno su putovali vozom iz Beograda do Jošaničke banje, pa na Kopaonik. On u kasarnu na dežurstvo, ona na novogodišnju žurku. Bile su devedesete i vozovi su retko išli. Sneg je već dovoljno napadao, a voz se sporo kretao. Njih dvoje, mladi i nasmejani, nisu ni primećivali da vreme neumitno teče. Zastoj na pruzi. Zakasnili su na auotobus koji je trebalo da ih doveze do Kopaonika. Njega u kasarnu, nju među prijatelje u “Konake”. Nova godina se dočekivala sutra. Krenuli su polako, stazom ka Kopaoniku. Bilo je hladno i mračno, sneg donekle utaban. Naišli su na planinsku kućicu i sklonište, makar do jutra. Tu je mladi Zoltan pokazao svo umeće spremanja čaja, kafe i supe iz kesice. Smeđokosa maturantkinja ga je zaljubljeno gledala. Ona je u rancu imala keks i nešto slatkiša. Upalio je vatru. Nevešto, poput svakog dvadesetogodišnjaka, obgrlio joj je lice hladnim rukama i poljubio. Zaspali su zagrljeni. Ujutru, uspeli su da stopiraju retki autobus koji ih je dovezao do odredišta. Rastali su se na snežnoj raskrsnici. Nije znao hoće li uspeti da joj čestita Novu godinu u ponoć. Bila je zamišljena celog dana, dok je u apartmanu “Konaka” kitila jelku. Ponoć je stigla, a sa njom i Nova godina. Nebo su šarali svetleći, bučni rekviziti. U sekund do 12 okrenula se. Zoltan je stajao iza nje. Poljubili su se, onako Novogodišnje. Poklonio joj je svoju kapu. I dan danas je čuva, iako njega posle tog boravka na Kopaoniku nije više videla. Kopaonik je, zato, čuvao tajnu prve ljubavi. Danas, kad klincima pokloni zimske radosti na lepoj planini, pomišlja da možda i on dolazi tu sa svojom porodicom i, kao i ona, seti se Novogodišnje ljubavi.

Ana Spasojević

Čaj na Grandovoj terasi, prva asocijacija na Kopaonik, na baldahinu, sa kariranim ćebetom, u svako doba godine ali je najlepše sa pancericama na nogama. Putovanja oplemenjuju dušu i okrepljuju telo. Kao pasionirani zaljubljenik u putovanja otkrivam čarolije druženja sa snegom i skijanjem prilično kasno, tek oko tridesete, ali time dobijam jedno putovanje više godišnje. Sada se zimovanje ne dovodi u pitanje. U oktobru već je rezervisano skijanje u februaru. Zahvalnost za prve korake na stazi dugujemo Kopaoniku i prijateljici Milici koja nam je pozajmila opremu i iznosila skije do pola Malog Jezera. Par godina kasnije sa novom opremom u januaru na Torniku suprug lomi novi štap, toliko o skijanju. Ali dva meseca kasnije, na prvom samostalnom vikendu bez dece, za čaroban ski Uskrs na Kopaoniku, zajedno osvajamo Gvozdac. Nismo odoleli novom šestosedu iako smo se dva puta vraćali sa vrha jer su nas drugi skijaši odvraćali da krenemo u ponor. Nismo se pokajali baš kao ni onda kada smo se zaljubili u skijanje.

Aleksandra Ristić

Izranjamo iz guste magle svakodnevice. Plovimo iznad oblaka. Pred nama se otvaraju bajkoviti, prostrani predeli. Prihvataju nas u svoj skriveni svet. Sklapam oči i dopuštam da mi oštar zimski vazduh skine poslednji trag lepljivog smoga. Ove zime naučila sam da skijam. Bilo je kao da ponovo učim da hodam. Klecavih kolena ustajem i padam, ustajem i padam. Smeješ se mojim nespretnim pokušajima da se održim na skijama i bodriš me da nastavim. Planinski vrhovi deluju zastrašujuće i u isto vreme neodoljivo privlačno. Samouverno se penjem na Karaman i posle nekoliko metara padam. Menjam taktiku. Upoznajem i savladavam stazu deo po deo. Dozvoljavam joj da ona upozna mene. Da me menja. Posle mnogo pokušaja usuđujem se da se pustim s vrha. Dopuštam brzini da me vodi. Nestaju juče i sutra. Postoji samo ovaj trenutak brzine i apsolutne slobode. Kopaonik, ti i ja. Ispred nas još mnogo neosvojenih vrhova. Još mnogo neugaženih staza. Otac si mi. I majka.

Dragana Skular

Od prvog susreta, sa " Planinom Sunca " moje srce, sve jače kuca... Ljubav je to bila... na prvi pogled, sve belo i snežno na vrhovima led... Skije me vode po stazama svim... kopaoničkim... Sa žičarom sam stvarno, u dobrim odnosima, stalno. Kad stignem na Pančićev vrh... pogled pustim da luta, gde god želi jer znam koliko se tome veseli... A, posle skijanja čaj voćni i vreme je za provod noćni. Kopaoniku ni leti... ne mogu odoleti... šetam i berem kantarion... polako postajem šampion, u raspoznavanju bilja, lekovitog... sa Kopaonika bajkovitog... Vozam se kvadom i konje jašem... na fotkama mašem... nasmejana sam stalno jer kiseonik udišem pa srećom odišem i zračim... Kopaonik zna, koliko mu značim... i koliko On znači meni... pa su mi obrazi uvek rumeni...

Marija Marić

Na skije sam prvi put stala na Jahorini pre 6 godina ali dalje od baby staze nisam ni videla pa je dolazak na Kop bio pun straha. Mašinac sam prošla iz prve i uputih se odmah na Karaman Greben...prvi put na žičari, na vrhu gde osetiš strujanje vazduha i čari skijanja... Dve trudnoće sam prošla od tada i bebu dojila u pauzama izmedju spustova. Sada jedva čekam da ove godine moj 4 godine star sin prvi put stane na skije... Ovoga puta smo kompletni porodično i tata i mama i sin i opet beba tako da će to za nas biti prvo porodično zimovanje i svi se radujemo tome

Ivana Pešić

Kopaonik je jedan od mojih najboljih prijatelja već osamnaest godina. Sećam se našeg prvog susreta. To je bila ljubav na prvi pogled. Tata, mama, brat i ja. Apartmani Konaci, januar 1998. godine. Ja, mala devojčica, svega šest godina stara. Roditelji brata i mene upisuju u ski školu. Sećam se ski učitelja, mlađi čovek sa prosedom kosom po imenu Arsa. Sećam se i prvog dana na skijama. Sivi oblaci i temperatura dvadeset stepeni ispod nule. Mama dolazi po mene posle časova skijanja i zatiče me uplakanu. Moji prstići na rukama i nogama su tako promrzli da bole i taj bol me tera na plač ali na pitanje kako je bilo odgovaram: "Savršeno". I dan danas duboko verujem da je baš to i takvo iskustvo razlog zašto živim za sneg, zimu i skijanje i zašto ne mogu da zamislim život u kome to ne postoji. Od tada ređaju se najdivnije zimske uspomene na Kopaoniku: od porodičnih takmičenja ko će duže izdržati na skijama, ko će manje puta pasti u toku dana, do noćnih šetnji u krugu Konaka i razgledanja radnji i obavezne tople čokolade pored kamina. Ako bih nekom ludom srećom osvojila neku od nagrada ona bi pripala tati, mom najboljem i doživotnom ski partneru i mami, koja me je svaki put na kraju skijaškog dana čekala sa nečim toplim da se ugrejem. Večno sam im zahvalna za svaki odlazak na planinu jer osećaj, koji je u meni dok se spuštam stazama, je neprocenjiv.

BOSTJAN ERNST

Moja Kopaonik priča počela je zimi davne 1988 godine. Jednog me dana pozvao prijatelj i rekao ako imam vremena , da dođem na Kopaonik. On je došao sa ski školom Bojana Križaja i rekao , da ima snjega , posla i ljepih žena...I traže dobre instruktore smučanja. Prvi sam put tada čuo za Kopaonik , i trebao mi atlas , da sam ga našao , daleko , daleko od Celja gdje sam tada bio. Pet minuta i več sam punio torbe i pakirao skije... Nočni skok vozom do Beograda , dalje vozom do Kraljeva , i taxijem do Kopaonika. Bio sam pozitivno iznenađen nad svim , od žičara do hotela , sve tip top. Ljudi ljubazni i nikakvih nacionalističkih izpada.

Goca Ćirić

Moja Kopaonik priča tek treba da se napiše. Zapravo, svi moji dosadašnji pokušaji da doživim čari pravog zimskog odmora završili su se neslavno. Zimska čarolija, iz nekog razloga, mene izbegava od najranijeg detinjstva. Pokušaj prvi: Bjelašnica, Bosna i Hercegovina. Godina je 1987. ili možda 1988., ne sećam se tačno, znam samo da je to trebalo da bude zimovanje na kome sam i ja naučila da skijam. Moj šest godina stariji brat tada je već uveliko savladao ovu veštinu, a napokon je došao red na mene. Te zime dečijeg elana i uzbuđenja nije nedostajalo, ali snega nije bilo ni u najavi. Jedina uspomena s tog zimovanja bio je maskenbal koji je osoblje hotela organizovalao, ne bi li umirilo svu tu decu koja nisu znala šta će od sebe na planini bez snega. Pokušaj drugi: Klajnvalsertal, Austrija. Godina je 2011. i ja sam na doktorskim studijama u Frankfurtu. Dobijam poziv za seminar sa fantastičnim programom – pola dana imamo predavanja, a pola dana se skija. Odmah se bacam u doživotnu investiciju: ski odelo i jakna, adekvatna obuća i podrazumeva se termo veš. Stižem na destinaciju i svuda oko mene je sneg, sneg i sneg. Prvi dan protiče uspešno, savladavam osnovne stvari i skupljam hrabrost za spust na „pravoj“ stazi. Uspevam uprkos neopisivom strahu od najgoreg i prerano se radujem kako ću u narednih 6 dana sigurno postati profi skijšica. Sutradan, od snega ni traga. I dalje mi je nejasno kako je moguće da se tolika količina snega istopi za tako kartko vreme. Raspored se nakon toga promenio: pola dana – predavanja, pola dana – igranje monopola. Pokušaj treći: Pjetrakamela, Italija. Doček 2013. godine u predivnom mestu u čuvenoj regiji Abruco. Nestvarna kamena kuća, kamin i dobra klopa. Naučena prethodnim iskustvom, skijanju se nisam previše nadala. Ipak, domaćin me je uveravao kako nije bilo zime, a da nije bilo toliko snega da se on nije spuštao od vrha staze do ulaznih vrata svoje kuće. Nažalost, više nisam rado viđen gost u Pjetrakameli – navodno, donela sam prijatnih 20 stepeni iznad nule u januaru! Pokušaj četvrti: Kopaonik, Srbija, 2016. godina?

Amelija Vučković

Uvek se radujem zimskim avanturama.Volim da uživam u skijanju,sankanju,klizanju. Uvek sa velikim iščekivanjima dočekujem zimski raspust jer je to najlepši deo godine. Zimski raspust sam ove godine provela sa najboljim drugaricama.Mesecima smo vršile pripreme. Odlučile smo da je Kopaonik najbolje odredište za najbolje uživanje. Po prvi put sam otišla na zimovanje bez porodice.Bilo je drugačije,ali veoma lepo i slobodnije.Prvog jutra probudile smo se u toploj hotelskoj sobi uz šolju tople čokolade. Utoplile smo se i odmah krenule u snežne avanture.Spuštanjem niz stazu sam osećala slobodu,kao ptica na prostranom plavom nebu. Svakim sledećim spuštanjem osećala sam se bolje i bolje.Onda su moje drugarice odlučile da se vrate u hotelsku sobu,ali ja to nisam želela.Kako su one odmicale shvatila sam da sama neću moći da uživam u zimskim čarolijama. I baš kad sam krenula za njima, neko me je dodirnuo po ramenu.Kad sam se okrenula videla sam momka prelepih plavih očiju i prelepog osmeha. Upitao me je da li želim da se skijamo zajedno,jer je i njegovo društvo otišlo.Prihvatila sam,i provela se lepše nego ikada. Svakog sledećeg dana smo skijali zajedno,ali je onda došao dan kada sam morala da krenem kući.Nikada se nisam osećala tužnije,boleo me je rastanak od njega i zimskog radovanja. Ali u sećanju su mi ostali ti dani,i znam da ih nikada neću zaboraviti

Srđana Đekić

Bilo je to 2003 godine.U školi su nam ponudili zimovanje na Kopaoniku.Sećam se kako sam bila presrećna kada je tata na papiriću zaokužio DA.Od tog trenutka nisam mogla da dočekam da krenemo. Došao je i taj dan,stigli smo na Kopaonik.Sećam se svog prvog oduševljenja jer sam otišla negde sama bez roditelja i prelepog zimskog prekrivača koji nas je dočekao. Smšteni smo bili u Brzeću. Svakodnevno smo trčali do Pančićevog vrha,svojim čizmicama gazili duboki sneg da bi usput tražili pisma u kojima su nas čekala iznenađenja koje nam je naš učitelj spremio.Klisko je bio obavezna stavka za svakodnevno klizanje po stazi. Predivne šetnje po čistom vazduhu su bile svakodnevne. Mislim da nijedna reč ne može da opiše nešto predivno što treba da se doživi. Kopaonik će zauvek ostati u mom srcu i imaće svoju priču.

Igor Ognjanović

Sećam se. Badnje veče 2013. godine. Kopaonik. Sneg, oluja i nestanci struje. Spremajući se za grad, tadašnja devojka i ja, napravili smo slučajno bebu. Par meseci kasnije, saznali smo da nije jedna već su blizanci. Zovemo ih čuda! Nas dvoje a i svi prijatelji, živimo za planinu, skijanje, snowboard. Iako nismo uspeli da vodimo ćerkice na planinu do sada, što zbog bolesti a i obaveza, svako veče završavamo pričom o zimi, snegu i planini. Započnemo je od jeseni, lošeg vremena, a završavamo, kada porastete, bićete prvaci sveta u skijanju. Sve je vezano za sneg, zimu, najlepše godišnje doba za koje nas veže jos jedna a najvrednija uspomena. Pored svih letovanja, putovanja, luksuznih mesta, provoda, poslova, uspeha, jesmo i nastavićemo da živimo za Kopaonik. Makar i na vikend.