MK MOUNTAIN RESORT I WANNABE MAGAZINE NAGRADNI KONKURS: #KOPAONIKPRICA

Nevena Gočanin

Bilo je to pre pet godina kada su se u mom srcu zabeležili najlepši sati koje neko može doživeti na zimovanju, u mom slučaju na Kopaoniku. Vozeći se žičarom, ja tada još uvek nemirna devojčica, ispustila sam rukavicu. Ushićena sam jedva dočekala da siđem sa žičare i spustim se kako bih je uzela. Na svu sreću našla je meni sada jako draga osoba, zapravo moj sadašnji dečko. Kada mi je vratio rukavicu upoznali smo se i nastavili sa druženjem i naravno takmičenjem ko će se pre spustiti i ukrcati na žičaru. Nakon dve godine smo postali par kada smo Novu godinu proslavljali na Kopaoniku i sasvim slučajno naleteli jedno na drugo. Na prvi pogled nismo znali šta nas je snašlo. Izašli smo ispred i odlučili da odemo po svoja ski odela kako bismo jutro dočekali napolju na snegu. Prvi zraci zubatog sunca tog prvog januara zauvek su obasjali baš to jutro u mom srcu, kojeg ću uvek rado da se sećam, iako sam se smrzla, moram priznati. Kada je potpuno svanulo izašli smo na stazu kako bismo Novu godinu obeležili kako prvim tragovima na stazi tako i tragovima koji su ostali u nama samima. Verujem da su nas skijanje i Kopaonik spojili i baš zato je to moje omiljeno mesto kom se uvek radosna i uzbuđena vraćam svake zime kako bih svom srcu poklonila neke nove nezaboravne trenutke.

Tijana Jović

Toliko je hladno da više ne osećam prste na nogama! Pokušavam nešto da vidim kroz svoje skijaške naočare, ali ne vredi, sve je zamagljeno. Vetar koji duva neverovatnom jačinom i još više me zatrpava snegom koji leti svuda oko mene. To je to, ostavljam skije, i rešavam problem munjevitom brzinom. Moja drugarica Teodora, koja se bori sa sve štapovima i rukavicama, protrčava pored mene i uleće u malu brvnaru na vrhu staze. Tu smo se mi uputile, kako ne bismo zauvek ostale zaleđene negde duboko u snegu, u obliku sneška verovatno. A unutra ... Na sred brvanre velika vatra na kojoj se okreće meso, kamin okružen klupama na kojima jedva da ima neko slobodne mesto. Stolovi, puni gibanica, dobrog kuvanog vina, rakije, čajeva ... Ta toplina unutra, koliko brzo ugreje obraze, toliko brzo unosi pozitivnu energiju, da telo zaboravlja na svu drhtavicu sa staze. Veseli izrazi lica, dobra muzika, puni stolovi, ljudi iz svih delova sveta ..Teodora i ja. Malo po malo, vino po vino, meze, zanimljive teme, završismo mi u društvu Francuza, sa kojima smo proveli ostatak zimovanja. Posle toliko dobrog vina, bilo je vrlo zanimljivo spuštanje na skijama niz stazu do hotela. "Neki smo" uspešno skijali do dna, "neki smo" skinuli skije a "neki smo" i u sedećem položaju lagano ali sigurno, stigli do hotela. Ništa nas od toga nije sprečilo da nastavimo naše veselo druženje uveče. Spremili smo se i otišli na noćnu žurku, otvorenog tipa, koja je glavnu čar imala u tome što je bila na velikom belom "bregu" gde se nalazio veliki rakija bar i najbolji DJ ikada. Dobar provod je bio zagarantovan! Đuskali smo i pevali celu noć. Grudvali, slikali, "ubijali" drhtavicu, grejali se rakijama, išli na noćnu vožnju motornim sankama. Što je najvažnije, dobile smo vrlo ljubazne pozive na nastavak druženja u Francuskoj u bilo kojje vreme. Ma sve u svemu, nezaboravna zima na Kopaoniku, koja ostaje za pamćenje do kraja života. Mnogo volim tu planinu! Odrasla sam na njoj, znam svaki njen žbunić, ali ovako lep provod je bio samo tada i ko zna ...

Milica Obradović

Ko još nije voleo ekskurzije u osnovnoj školi? Mi deca iz ravnice mnogo drugačije doživljavamo planinu. Neko je rekao Kopaonik? Spremanje i idemo! Mame su spremile sendviče za put i pošli smo. Jedva čekamo da vidimo sneg i da se valjamo u istom. Par dana uživanja na snegu ko još tome može da odoli! Par učenika iz našeg razreda je krenulo i još par njih ih drugog razreda. Svi smo od početka bili u istoj smeni, i svi se dobro poznajemo i lepo baš družimo. Možda zbog mog dugogodišnjeg bavljenja sportom, nekako sam uvek više bila usmerena da se družim sa dečacima. Mnogo više tema za razgovor i druženje sam u tom dobu imala sa njima, nego sa devojčicama. Sankanje i skijanje. Učenje tehnike, padanje. Devojčice čekaju u dolini, a ja sa svim drugarima prva u svemu. Takmičimo se. Ko će pre niz sunčanu dolinu da se spusti. Ponekad čak, ko će i više puta da padne. Delimo šolju čaja nas par. Sad kad malo bolje razmislim, lepo je bilo naše detinjstvo. Kada nismo na stazi, u hotelu kao i sva deca pravimo haos. Pretili su učiteljicama čak i da će da nas izbace. Ali mi i dalje uživamo u svim čarima zimskog odmora na Kopaoniku! Poslednji dan naše ekskurzije. Čekamo u Konacima naš autobus. Nova grupa đaka je stigla, iz nekog drugog grada, iz neke druge škole. Ti neki novi dečaci kreću da napadaju moje dečake. I to su krenuli da diraju najmirnijeg među njima. Razbili su mu usnu. Pošto je nosio fiksnu protezu, od siline udarca, krvi je bilo svuda. Sneg je bio crven na mestu gde je ležao. Pošto sam bila malo udaljena od svega toga, kada sam videla šta se dešava, poletela sam prema tom mom dečaku. Iz jakne sam već izvlačila u trku papirne maramice, bacila se na sneg pored njega, držala ga za glavu i brisala mu krv sa lica. I pored tog nemilog događaja, naš odmor na Kopaoniku je ostao u divnom sećanju. Taj odmor ću uvek pamtiti i rado ga se sećati, jer je doneo jedno divno prijateljstvo pre svega! Taj moj dečak je sada daleko. Trener tenisa u Americi. Ja sam ovde u Srbiji. Ali svake godine kada dođe u posetu, mi idemo na naš Kopaonik, uživamo, i iznova i iznova osvajamo staze našeg detinjstva.

Đurđa Đukić

Ti momenti čarolije ne umeju da budu zaboravljeni.Čak ni najveća mećava na Kopaoniku,onaj momenat kada ti se čini da pahulje namerno veju baš tvoje lice i daju rumenu boju tvojim obrazima,ne ume da zaledi najtoplije uspomene kreirane na toj planini.Ja ne znam adekvatan opis za taj osećaj,ali svakog puta kada iznova dođem gore,sve je isto.Beskrajno lepo,netaknuto,iskonski čisto.Nestvarne noći i najlepša jutra.Ljudi piju čajeve u toplim brvnarama,atmosferu iz Salaša oseća cela planina,a oni koji su baš tu na zimovanju...definitivno su na ovaj ili onaj način dragoceni i posebni,kao i moj Kopaonik.Postoji na toj planini trenutak koji ne zaboravljam godinama.Osećaj koji se neumorno budi svakog puta kada sam na tom mestu.Emocija koja polazi sa mnom kada god pakujem stvari i dolazim ili odlazim.Poljubac koji me za trenutak šalje u nestvarno.Tu..na jednom mestu.Možda ne bi bilo fer da odam,ali...panorama Sunčane doline i zalaska sunca,uz najlepše podne kada sve polako odlazi na spavanje.Skijaši,staze i umorne žičare.Na jednoj staroj korpi,koja više ne radi..Trenutak da ga se zauvek sećam i mesto da mu uvek poklonim najiskreniji osmeh..I...najhladniji dani Kopaonika,koji su umeli da mi greju srce do usijanja.

Nebojša Pavlović

Prozor u oblaku izvlači dim sagorele nade, i šalje ga u beskraj. Nas dvoje čistog srca ostali smo sa jedinim svedokom, pred vratima raja koji se uzdizao iznad najvišeg vrha. To čudesno prostranstvo ostalo je jedini i najverniji svedok naše ljubavi, koje je ponosno odobravalo osećaje koji su trepereli u nama. Okupani mirisom i svežinom prolećnih rosa najlepše planine, tonuli smo u naš budući mir. To spokojstvo pašnjaka po kojima smo trčali i tražili brod koji će nas povesti u raj, davao je jedinstveni uzdah našoj zanesenosti. Krao sam najlepše cveće i stavljao ga u njene grudi, osećajući blago podrhtavanje tla i ljubomoru te čudesne planine. Volela je našu ljubav i želela da nas odvede na svoj horizont, odakle ćemo nemo posmatrati svaki potok, svako drvo i list koji je imao svoju čudesnu priču. Oštre iglice leda opominjale su nas da smo još ljudi, da nismo u mašti. Svežina jutra koju smo mogli samo tu da osetimo čistila je našu dušu i pripremala za novi dan, za novu sreću i nova iskušenja. Kopaonik nas je terao da i mi ostavimo svoj trag, nije nas puštao da odemo, tek tako. Morali smo da ostavimo deo sebe, deo našeg osećaja, zbog kojeg ćemo se uvek vraćati. I tako je bilo! Planina je uzela nas...

Marija Rajić

Kraj novembra 2013. godine, Kopaonik, Konferencija ’’Blogomanija’’. Neuobičajen sneg za to doba godine, prava zimska atmosfera. Po prvi put, ja u ulozi predavača na tako velikoj konferenciji. Uzbuđenje, ponos, osećaj uspeha, nova poznanstva, pozitivna energija, provod, divni hoteli ... sve savršeno. Nisam ni sanjala da će moj poslovni uspeh biti pomešan sa novom ljubavi. Na Kopaonik su došli i moji drugovi i drugarice, kao moja podrška, i ON, do tada samo drug i potpuno nebitan. Dovoljan je bio jedan susret očima i to baš za vreme mog predavanja, da shvatim da se nešto promenilo, da mi se on veoma sviđa i da je nešto više od druga. Zbunila sam se kao tinejdžerka i na trenutak zastala u pola rečenice. Ceo taj dan smo slavili moj ’’uspeh’’ a veče proveli na zurci u hotelu ’’Grand’’. Sve je bilo divno i uzbudljivo ali ja sam znala da moram nešto da uradim i stavim mu do znanja šta osećam. Nismo bli smešteni ni u istim hotelima, ja sam bila u hotelu ’’Grand’’, a on u ’’Anđeli’’. Tako blizu a tako daleko... Presudila je jedna noćna šetnja, dok su svi spavali, zvezde, svetlucavi sneg, zima i topao dlan u dlanu, prvi poljubac baš ispred hotela ’’Grand’’ i osećaj da je on ’’Onaj Pravi’’. Moram da priznam da sam ga uhvatila na trik sa pričom da želim da mu pokažem zvezde baš usred noći. ;) Novembar, 2015. godine, mi još uvek gradimo našu ljubav, a sećanja nas vežu za tu čarobnu noć (ma koliko to otrcano zvučalo),za zvezde, sneg i ljubav rođenu baš na Kopaoniku. Sada sam uverena da je on TAJ i da ću, baš kao u bajci, do kraja života biti sa njim.

Kristina Nedeljković

Zimu nikad nisam volela previše, jer bi uvek sa prvim snegom budila u meni neke manje lepe uspomene na moj život. Međutim u životu uvek postoji druga šansa koja vredi isto kao i prva. Tako je snežna zima dobila svoj novi utabani put, ispunjenim različitim tragovima. Sećam se svog prvog odlaska na Kopaonik, te godine videla sam svet oko sebe na drugačiji način. Sneg i hladnoća više nisu predstavljali pretnju i strah, sad je to bilo pravo uživanje. Novi ljudi, drugačije okruženje, kao stvoreno za mene. Udaljiti se na nekoliko dana iz grada, zaista je prijalo. I sada kada mi misli odlutaju na staze Kopaonika, vratila bih se na isto mesto gde je počela magija ove planine.

Dušan Nikolić

Kopaonik doživljavam kao najlepše mesto na svetu,mesto koje je idealno za nove početke i neke nove velike stvari. Bio sam u vezi sa devojkom jedanaest godina, želeo sam je samo za sebe za ostatak svog života i tako odabrao sam Kopaonik kao mesto gde ću joj postaviti to sudbonosne pitanje. Bila je noć prepuna zvezda, okupana bojama grejanog vina koje smo pili i vatre koja je gorela u planinskoj kafanici. Malo pre ponoći krenuli smo u šetnju Dolinom sportova. Na njeno veliko iznenađenje tabla u centru koja pruža ski i vremenski info pocela je da svetluca i treperi u svim svojim bojama. Na tabli je se pojavio veliki natpis-Jovana da li bi želela da se udaš za mene? Sa zvučnika žicare se čula naša pesma, na korpi je stigao prsten i buket cveca. Plakali smo zajedno zagrljeni, klekao sam, zaprosio je-REKLA JE DA!!! Naravno sve ovo ne bi bilo moguće bez srdačnih ljudi iz Skijališta Srbije kojima se još jednom zahvaljujem!!! Danas smo ponosni roditelji jedne male Nine. HVALA KOPAONIKU!!!

Sanja Jankov

Moje prvo samostalno zimovanje bilo je pre pet godina. Potpuno je drugačije kada u susret zimskim avanturama krenete bez roditelja i sa najboljim prijateljima. Te zime, desila se i moja prva ljubavna zimska priča. Sećam se, bilo je jutro, staza je samo mene čekala da zajedno ispišemo neke nove tragove po snegu. Čini mi se da sam te godine imala najviše hrabrosti i odvažnosti. Bila sam ponosna na svoje skijanje. Upustivši se u ples po stazi upustila sam se i u ljubavnu avanturu. Na kraju staze čekao me je on, visok i šarmantan, moj sadašnji dečko. Dobila sam kompliment za svoj spust i poziv na čaj. I od tada, svake godine se vraćamo na našu stazu, tamo gde nas je Kopaonik spojio. (Sanja, 22 godine).