Nemoć je strašna i nepodnošljiva – kraljica životnih iskušenja. Svako se boji nemoći, svako se sa njom suočava. Odluka da nešto ne mogu nalazi se na suprotnom kraju od činjenice da nešto ne mogu. Zato što je moć prividna. Ljudi vole iluziju moći, možda više od svega. Kontrolfrikovi, egomanijaci, manipulatori, spletkaroši, sve zavisnici od iluzije moći. Ali svi smo malo zavisnici. Donošenje odluka, postavljanje pravila, uticanje, zapovedanje, kažnjavanje, nagrađivanje – sve su to gestovi moći, koje pravimo kad se naprimamo na to da upravljamo svojim životom, rukovodimo, vaspitavamo. Stvarno to i radimo, ali kad baš mnogo volimo to da radimo, onda smo malo više frikovi.
Tripujemo da imamo moć da na neke stvari utičemo i njima upravljamo, dok je to sve vreme samo odgovornost da radimo ono što ljudski možemo i moramo. Jedina moć je to što smo živi i mrdamo, ali život nas uvek natera da se baš na tom nivou suočimo sa nemoći. Svaki put kad nas proguta anksioznost i depresija, kad se razbolimo, povredimo, polomimo, neuzvraćeno zaljubimo, kad nam životna energija ode u minus, kad ostanemo bez volje i bez snage, shvatimo da je dnevno funkcionisanje jedina stvarna moć i da moramo da štedimo sebe i raspodeljujemo svoju psihičku i fizičku snagu, da smanjimo opadanje moći i odložimo totalnu nemoć.
Moć je iluzorna, život je kratak, kraj je gorak, nemoć pobeđuje. A mi se trošimo u životnoj borbi, jer pogrešno shvatamo taj koncept. Borimo se protiv – čega god – ili se borimo da osvojimo – šta god. Ali svaka borba, odbrambena ili osvajačka, samo je manifestacija otpora. Svaki put kad se osećamo ugroženo, kad nešto činimo u strahu, ili radimo nešto zato što tako treba, a ne zato što osećamo da je to prava stvar, manifestujemo otpor. Čak i kad pravu stvar suprotstavljamo onome što nas ugrožava i sputava, ta borba dolazi iz otpora.
