Uvek se radi o igrama moći. Kad sa nekim uđete u vezu i počnete da se otvarate, nećete mu sručiti svoju životnu priču na glavu, rizikujući da se on oseća kao poliven kofom hladnih splačina. Jer svačija životna priča obiluje splačinastim komadima. To je ono o prethodnoj vezi i o svim prethodnim vezama. Načini na koje ste propatili, kao i sve ružno i glupo što ste uradili i čega se stidite i što možda nikome nikad niste ni poverili. Pa, takve stvari svakako nemate razloga da poveravate partneru sa kojim se još uvek klackate na osetljivom terenu.
Balans moći se postavlja odmah, na početku. Poverenje za poverenje, ali dozirano. Ni on vama sigurno ni izdaleka nije sve poverio. Kako vreme prolazi i kako se opuštate jedno sa drugim, pojavljivaće se prećutkivani detalji i konteksti u pričama koje ste već pričali. Zato što niste hteli odmah sve da kažete, dok ne vidite možete li imati poverenja u novog partnera.
Kako se uopšte stiče poverenje, kad sigurno znate da zadrška postoji, da je partner oprezan i da se trudi da se prikaže u najboljem svetlu?
Pa, kako imate poverenja u sebe, iako radite to isto?
Upoznajući se, otvarate se, a kroz otvaranje se povezujete. Kad upoznate međusobne slabosti i nesigurnosti, igra moći se pomera na suptilniji nivo.
