Šta je to neoklasika – moderno bavljenje klasičnom muzikom ili klasično bavljenje modernom muzikom?
Klasična muzika je odavno skinula leptir mašnu i odenula stare farmerke, iz koncertnih dvorana se preselila u klubove, a Šopena i Baha su zamenili neki novi klinci koji pobijaju predrasude.
Za vas smo izabrali nekoliko najistaknutijih savremenih autora, koji po mnogo čemu zavređuju pažnju svakog ko muziku ne deli po žanrovima već na dobru i lošu, a na pitanje šta sluša, ipak ne kaže “sve”, kako to kaže moj kolega Skoča.
Nils Frahm – Unter
Snimano u staroj crkvi u Berlinu jedne hladne novembarske večeri, ovo izvođenje kompozicije mladog Nilsa Frama (Nils Frahm) nosi posebnu rezonancu sete. Improvizacijama ističe sve svoje nijanse romantičarskih tonova, koje vas ne mogu ostaviti ravnodušnim. Kažu da su njegovi nastupi jedinstven doživljaj upravo zbog tih improvizacija.
Nils ima samo 29 godina, a već je izdao nekoliko vrlo uspešnih albuma.
Hauschka – Mount Hood
Ako nikada niste slušali Hušku (Hauschka), njegova muzika bi mogla da se opiše kao mešavina neo-klasike i eksperimentalnog klavira. Na njegovim klavirskim žicama se sve vreme nalaze lančići, daire, zvonca, selotejp, drveni štapići i slična pomagala, koji zvuku klavira daju arhaičnu, lo-fi i pomalo avangardnu notu. Prošle godine je nastupao u Rex-u u Beogradu – pogledajte kako to izgleda.
Philip Glass – Morning Passages
Filip Glas (Philip Glass) jedan je od najuticajnijih savremenih američkih kompozitora. Sarađivao je sa mnogim piscima, koreografima, režiserima i vizuelnim umetnicima u njihovim multimedijalnim ostvarenjima, a poslednji projekti ga vezuju za Vudi Alena (Woody Allen) i Leonarda Koena (Leonard Cohen).
Ova kompozicija je deo muzike za poznati i nagrađivani film Sati (The Hours), i pokušava da dočara jutro, početak dana, onako kako kaže Virdžinija Vulf (Virginia Woolf): “A woman’s whole life in a single day. Just one day. And in that day her whole life”.
Olafur Arnalds – Lofti Verur Skyndilega Kalt
Olafur Arnalds (Ólafur Arnalds) ima 24 godine i šest albuma u diskografiji. Dolazi sa Islanda, a solo karijeru je počeo ni manje ni više nego turnejom sa grupom Sigur Ros.
Tinejdžerske dane je proveo kao bubnjar u hardcore/metal bendovima, a onda se okrenuo neoklasici. Poznat je po kombinaciji indie-elektro elemenata sa klavirom i žičanim instrumentima. Svira i gitaru i bandžo, ali se ovi instrumenti ređe čuju u njegovim kompozicijama.
Clint Mansell – Memories (Someone You’ll Never Know)
Klint Mansel (Clint Mansell) je bio pevač i gitarista benda Pop Will Eat Itself. Kada se bend raspao, ovaj britanski džentlmen ostao je bez posla. U pomoć mu je priskočio njegov prijatelj režiser, Daren Aronofski (Darren Aronofsky), zamolivši ga da napiše muziku za film na kojem je u tom trenutku radio. To je bilo 1996. godine, a film je bio legendarni “Pi”, i od tada sve je istorija.
Saradnja ove dvojice umetnika je nastavljena na sledećem filmu Aranofskog, “Requiem for a Dream”, koji takođe prerasta u moderne klasike.
Mansel se i danas bavi filmskom muzikom (npr. nedavno za Black Swan), ali takođe i nezavisnim kompozitorskim radom. Poslušajte kako to zvuči.
Drugi deo teksta o modernoj klasičnoj muzici pročitajte ovde.
Anja Šišarica je radoznala. Tokom doktorskih studija u Londonu njena tema istraživanja je kreativnost, i poslovno i privatno. Živi svuda po malo, ali nekako uvek na kraju završi u Novom Sadu. Voli pristojne ljude i još previše toga.
