Srbija je moderna i šik onoliko koliko joj čelnici pojedinih grandioznih emisija dozvoljavaju. Kič je propratni deo šika kod nas, pa zato nije ni čudno što nas ostatak sveta vidi kao sindrom “istočne Evrope“. Za neupućene – izraz je jedinstven način opisivanja neukusno izblajhane devojke, koja je spržena u solarijumu i koja je na sebe stavila više od jednog životinjskog dezena. A pri tom joj je o ruci okačena najnovija smrdljiva kopija “brendirane“ tašne. Žalosno je to što su ti ljudi, koji nas vide samo kao sindrom bolesti, u pravu. A ni Srbija ne zna koje to potencijale rađa i šta je to zavučenu u Choomich distriktu.
Onaj ko ima sreću da prošeta ulicama divnog Beograda, ima tu nesreću da vidi svaku drugu devojku koja je oličenje neukusa, bezličnog zombija koji tumara od uniformisane radnje do uniformisane radnje. Da li su to vazdušne patike u kombinaciji sa plastičnom trenerkom koja se uvukla u guzicu, ili su to štikle sa plastičnom trenerkom koja se uvukla u guzicu nema razlike. Neukus i jeftin izgled su sav utisak koje pojedine devojke ovog grada ostavljaju na sugrađane, turiste ili na nesrećne slučajne prolaznike.
Kultura oblačenja je precenjena, jedistvenost zamenjena sivom uniformom globalizma, a individualni stav se više ne ceni. Svaki od svetskih gradova Cirih, Pariz, Milano, Njujork, London, Tokijo imaju distrikt ili ulicu u kome se mogu naći jedinstveni i unikatni modeli za modne sladokusce. Naš možda nije nekoliko kilometara dugačak, ili čak ako je ćošak, ali ono što ljudi ne znaju je da ga i Beograd ima!
Pa zato pođimo iz početka. Za sve one koji se nisu pronašli u gore ispljuvanoj kategoriji i za sve one koji cene umetnost na sebi ili u nekom prostoru, jedinstvene, kvalitetne i povoljne komade odeće mogu pronači u beogradskom ćošku srpske autohtone mode. Oni koji su već u Čumiću možda bode oči upotrebljen izraz “ćošak“, ali taj ušuškani i prijatni ćošak ostaje samo toliko – zabačeno ćoše u srcu grada. Jer svima je jasno da se domaće ime i domaći brend ne cene koliko neki španski, vijetnamski, turski ili čiji god. A moje pitanje je, ako vi Srbi ne volite da jedete uvežene jabuke i šljive i volite samo domaći ajvar napravljen na Smederevcu, zašto je onda razlika i sa srpskim talentovanim dizajenerima (ne da ih jedete, naravno)?
Ko god da dođe u Beograd, a na prvom mestu sami Beograđani, treba da posete Čumićevo sokače i da odabere za sebe jedan komad unikata. Zasigurno znam da bilo ko ko vidi neki odevni predmet na sugrađaninu ispizdi do srži, ali se takođe u brendiranim radnjama izdvajaju (basnoslovne) svote novca na ono na šta je i neka druga devojka dala. Srbiji se šalju kolekcije prošlih sezona koje se u svetu ne rasprodaju (čak ni na velikim sezonskim rasprodajama). Prodaju nam muda za bubrege, a mi kao poslednje ovce nasedamo na “neverovatno povoljne uslove“.
A za nas kreiraju diplomirani dizajneri, kostimografi – kreiraju predivne kreacije u kojima svako može da se pronađe. Pa i da nisu diplomirani, ne pravi bitnu razliku, jer su svakako izuzetno talentovani. Izuzev priklonika grandioznoj sceni kiča i neukusa. Tom soju ni gospod Bog ne može pomoći, a kamoli stvarni srpski talenti.
Do sutra mogu da nabrajam, ali u zavisnosti koliko ste spremni da iskeširate da biste izgledali jedinstveno i zaista unikatno, to u Choomich Design District-u možete i naći. I sasvim sigurno na drugoj devojci u gradu to nećete videti.
Bobana Jovanović je studentkinja prava, večiti poštovalac Skorsezeovih likova, Diznijevih ikona i večito dete ugurano u veliko pakovanje. Aktivno džabalebari i od ljudi krade trenutke. Voli da nosi naočare za sunce i hvata intrigantne poglede. Da može, upoznala bi Fredija jer obožava Queen. Citat: “Moj život je ludilo koje sam postavila na vrtoglave potpetice i u oblak parfema”.
