Jedan od urednika (Editor at Large) Vogue magazina, André Leon Talley je jedan od najuticajnijih ljudi u modnoj industriji, i već nekoliko decenija uspešno postavlja svetske trendove. Veoma je popularan među svetskim fashionistama zbog svojih kitnjastih, unikatnih i veoma smelih odevnih kombinacija. Prepoznatljiv je po ekscentričnosti, a posebno modnim dodacima kao npr. šeširima i plaštovima. Andre je definitivno najuticajniji Afroamerikanac u krugovima visoke mode, ne postoji revija na nedelji mode u Njujorku, Parizu, Londonu i Milanu, na kojoj on nije počasni gost u prvom redu. Uvek je u društvu Ane Vintur, ukoliko ona ne dolazi na reviju, ne dolazi ni on. On je njena desna ruka i jedan od najboljih i najbližih prijatelja.
Andre je rođen 1949. u Severnoj Karolini , a odrastao je u doba dok još crncima nisu bila priznata građanska prava, kada je život svih njih bio u opasnosti bez obzira kojoj klasi su pripadali. Životne okolnosti su ga navele da sve u životu podnosi dostojanstveno sa ponosom i da se za sve ono što želi u životu bori. Moda je počela da ga zanima u tinejdžerskim danima i bio je verni čitalac Vogue-a, sa kojim se prvi put susreo u lokalnoj biblioteci. Jednom prilikom je izjavio da je za njega Vogue bio vid hobija i da niko u kući pre njega nije mogao da imao novi primerak. Nakon završene škole preselio se u Providens, kako bi pohađao Braun Univerzitet gde se povezao sa raznim studentima dizajna i umetnosti. Nakon što je dobio Master diplomu za francuski jezik i istoriju, Andre se preselio u Njujork i započeo proboj na modnu, avangardnu i umetničku scenu, čiji su redovni učesnici bili Endi Vorhol (Andy Warhol) i Bjanka Džeger (Bianca Jagger).
Veoma brzo počeo je da radi za Endija Vorhola na Interview-u, primao je 50 dolara nedeljno za svoj rad. To je bio početak njegove karijere i ulaznica u svet visoke mode. Radio je sa najpoznatijim imenima modne, umetničke i holivudske scene. U to vreme postojao je jako mali broj Afroamerikanaca uključenih u avangardnu postavu Njujorka i još manje njih koji su se bavili modnim novinarstvom. Sa 28 godina počeo je da piše za Women’s Wear Daily. Tada se susreće sa ogromnim rasističkim prozivkama od strane svojih koleginica. Nikome nije bilo jasno da je tako mlad uspevao da dobija intervjue od Karla Lagerfilda, kad god je to poželeo. Lagerfilda i Andrea je Endi Vorhol upoznao davne 1975. godine i od tada su veliki prijatelji.
Ubrzo izdvojivši se svojim talentom, postao je štićenik Dijane Vriland (Diana Vreeland), legendarne urednice Vogue magazina u periodu od 1962 do 1971. Vrilandova poznata kao fašionista i ikona stila, angažovala ga je kao asistenta. Pored posla urednice u Vogue-u obavljala je i funkciju direktora Instituta za kostime Metropoliten Muzeja Umetnosti (Metropolitan Museum of Art’s Costume Institute), za koji je Andre organizovao i ugovarao raskošne i trendy izložbe.
Dijana je postal njegova mentorka i jedna od dve najbitnije osobe u njegovom životu, Prva je bila baka Bennie Frances-Davis, koja ga je odgojila. Dugo je radio na svojim memoarima, ali nakon smrti dve najbitnije žene u njegovom životu,objavio je autobiografiju A.L.T.: a Memoir u kojoj je detaljno opisana veza sa bakom i Dijanom. Dve godine kasnije usledio je A.L.T. 365+, bogato ilustrovana monografija. Knjiga predstavlja godinu dana njegovog života, nudeći retko iskren pogled na mesta i ljude koje je sretao u svom radu i na putovanjima. Slike su snimljene aparatom za jednokratnu upotrebu. Snimci njegovog glamuroznog života čine najveći deo knjige, ali otkriveni su i detalji iz njegove teške prošlosti, koji nikog ne ostavljaju ravnodušnim.
Radio je za New York Times, i ostale renomirane novine pre nego je konačno počeo da radi za Vogue kao direktor za modne vesti od 1983. Nakon pet godina postaje Kreativni direktor i dobija neverovatnu moć u modnom svetu od tog trenutka. Iskoristio je svoju poziciju da promoviše i pomogne mnoge mlade afroameričke dizajnere, uključujući Stivena Burousa (Stephen Burrows) i Patrika Robinsona (Patrick Robinson). Nikada se nije libio da javno iskaže nezadovoljstvo ukoliko kreatori angažuju samo bele modele. A za današnji uspeh u modeling trebalo bi da mu neizmerno budu zahvalne Tajra Benks (Tayra Banks), Kristi Turlington (Christy Turlington), Žizel Bundešen ( Gisele Bundchen) i Naomi Kempbel (Naomi Campbell) mnoge druge.
Andre napušta Vogue 1995. I odlazi u magazin W, najveću konkurenciju i postaje Modni urednik za francusko izdanje. Vraća se u Vogue 1998. kao počasni urednik (editor-at-large) i počinje da piše svoju kolumnu “Stylefax”, koja kasnije biva zamenjena novim nazivom “Life with André”. Kolumna je veoma duhovita i postala je jedan od vodiča za fašioniste. Takođe zadužen je za mnoge modne projekte u Vogue-u. Tokom proteklih 25 godina, Andre je ostao dosledan Vogue-u . Preživeo je veliku transformaciju nakon odlaska bivše glavne urednice Grejs Mirabele (Grace Mirabella) i dolaska trenutne i neprikosnovene Ane Vintur (Anna Wintour), i uspeo da postane jedan od najprepoznatljivijih ličnosti modne industrije. Bio je komentator dodele Oskara na crvenom tepihu, a pojavio se i u filmu Sex i Grad (Sex and the City) sa Sarom Džesikom Parker.
Iako je veliki bio protiv reality programa, nakon 13 ciklusa Američkog Top Modela (America’s Next Top Model), Tajra Benks je uspela da ubedi Andrea da postane deo žirija. Poznat je po veoma direktnom nastupu, bez dlake na jeziku, a njegova izreka “Dreckitude” je ušla u modni rečnik za sve što je modno neprihvatljivo.
2003. Andre je dobio nagradu Eugenia Sheppard Award za izuzetan doprinos modnom novinarstvu od Saveta modnih dizajnera Amerike. Pored svog rada u Vogue-u, Andre je član odbora Savana koledža umetnosti i dizajna (Savannah College of Art and Design) u Džordžiji , gde je nagrada za životno delo nazvana njegovim imenom.
Mia Pešić je diplomirani inženjer organizacionih nauka. Uživa u šopingu, putovanjima i ispijanju kafa sa prijateljima. Zaljubljenik u modu, kolekcionar cipela i veliki poštovalac Karla Lagerfelda. Beskompromisni borac protiv ”fake” stvari, prirodnog krzna i kariranih stolnjaka. Omiljena rečenica: “In order to be irreplaceable, one must always be different.”
