Sedi, danas samo, poznaniče moj. Sedi. Sva mesta su pokraj mene prazna otkad nemam što me opustelom sada čini. Sedi. Reci šta piješ. Nek nam se nemi jezici, jednom davno utihnuli poput umornih Cigana svirača, nek nam se mojom utajenom tugom i tvojom zasluženom samoćom, neka se razvežu.
Samoća.
Vidim da ti se u čaši lovi samoća, vidim da je samoća i puni.
Pusti neka govore. Neka se otpliću dnom čaše prekrivenim ledom što ljutim konjakom puca.
O, danas samo, poznaniče moj, jednom sam i ja, vođena pustošću, jednom sam i ja za ovim stolom, za tebe uskraćena, jednom sam i ja ovde sela. Nije bilo nikog da me dočeka. Nije bilo suza jednakih mojima. Nije bilo ni tišine da me konačno umori. Nije bilo ni glasa da me oživi. Nije bilo mene da dalje nastavim. Samoća te samoći šalje, samoća te od samoće preuzima – i to je sve što od ljubavi ostaje.
Tu sam, poznaniče moj, tu sam jecala nemo, tu sam srčom rasporila svoja nedra, tu je moje srce isteklo iz mene – iscurelo, da ga svako ima, da nikoga više nemam.
Tu je moje srce isteklo iz mene; da ga svako ima, da nikoga više nemam
Reci šta piješ. Ne ćuti. Ne gledaj ponižen što te prima neko kome si, jednom davno, presudio, neko koga si izdajom na nemoć kaznio.
Dim moje cigarete ocrtava ravnodušnost. U tvom dimu, vidim, još nade ima. Koliko ćeš samo još cigareta morati da ugasiš dok se i tvoja nada, uzaludna nada, nada kojoj stvarnost prkosi, prkos stvarnosti koji od želja ne vidiš, koliko ćeš samo cigareta morati da ugasiš dok se, najzad, i tvoje nade ne ugase i upokoje. Naučiću te. Bar ja korake, praćene punom čašom, bar ja te korake samoće poznajem i znam. Bar ja mogu da te niz pustoš vodim. Uzmi moju ruku. Još uvek mogu da ti je dam.
Sedi. Ne idi. Žao mi je što te ovde srećem. A, mogli smo… A, zar nismo mogli da osvanemo u jednoj davnoj želji, da je ostvarimo, i da danas, ‘mesto tuge, ljubav iz starosti ispijamo. Mogli smo da gledamo ćutke kako naša ljubav sedi, a ne umire. Mogli smo da jezike od tišine ne stresamo, da ih neme ne otplićemo, već da govorimo. Da ne znamo šta je ulovljena u čaši samoća, da ne znamo kako nada umire, da nikada pod istim nebom ne koračamo kao da je sasečeno na pola, da nikada ulicu ne delimo, već da je zajedno, dok sunce asfalt zrakom guta, da je sjedinjeni u jedno prelazimo.
Sedi. Sedi, danas samo, poznaniče moj. Ispijmo što je od ljubavi ostalo. Meni od tvoje, tebi od njene.
Ostani, ostani tu.
“Ja cijeli život sanjam kako odlazim uz rijeku starim parobrodom koji vozi sol. I da nosim jednu davnu, nikad prežaljenu, ljubav, tanku, dugačku cigaru, par mamuza od zlata, da sam Šejn.”
Haustor, Šejn.
