Ona je moja majka. Zapravo, ona je žena koja me je davne 1995. godine usvojila i istrgla iz kandži teškog života. Ona je majka, moja i ničija više. Nije imala svoju decu, potomke koji su njene krvi, koji liče na nju ili poseduju njen karakter. Nisam bila jedna od tih, ali sam u njen život “ušla” njenom voljom i zaslugom.
Tog četvrtog septembra, u veliki hodnik ustanove koja je negovala napuštenu decu ušla je gospođa u bež mantilu sa crvenom torbom i nekoliko kesa koje je premeštala iz ruke u ruku. Svaki put kada bi neko “novi” ušao u zgradu skupljali bismo se oko njega kao roj pčela u košnici. Naravno, bilo je onih koji su stideći se odlazili u sobe ili ostajali po strani. Bili smo deca u iščekivanju. Dane smo provodili u igri, sa osmesima na licima, jer drugačije nismo umeli. Sreća je za nas predstavljala zrno tuđeg osmeha i lepih reči.
Onda je došla ona. Sa vaspitačicom je razmenila nekoliko rečenica i ušle su u prostoriju za razgovore. “Prostorija za starije” bila je nedostižna. Nikada nismo ulazili u nju, naročito kada dođe neki gost. Govorili su nam da je poštovanje najvažnija životna lekcija, jer ako poštuješ druge, poštovaće i tebe. Ushićeno smo čekali ispred prostorije i znali smo šta sledi.
“Došla je neka teta i uzeće nekoga od nas”, tiho mi je rekla drugarica Sonja sa kojom sam delila sobu. Sonja je imala dve dugačke pletenice sa mašnicama u boji. Volela je da se doteruje, pa smo maštale kako ćemo jednog dana imati svoj salon u kome ćemo drugim devojčicama mazati nokte i praviti frizure. “Videćemo, drži me za ruku da ne uzme nas”, rekla sam mojoj Sonji. Čvrsto smo se držale, ali ipak smo potajno želele da napustimo ovaj život i odemo u nečiji topli dom. Iako smo bile male i o životu nismo znale ni trunčicu istine, shvatale smo da nas je neko napustio iz nama nepoznatih razloga.
Vaspitačica i gospođa pridružile su nam se u igri. Teta je razgovarala sa svima nama, bila je veoma predusretljiva. Primetila sam da je na neobičan način umela sa decom. Prišla sam joj i sela u krilo. “Gde su Vaša deca?”, pitala sam je. Nežnim, anđeoskim glasom odgovorila je da nema dece. “Nema veze, nemam ni ja roditelje”, dodala sam. Pogledale smo se i zagrljaj je bio neizbežan. Odlučila je da me povede sa sobom i da bude moja majka. Bila sam mnogo srećna, ali neizmerno tužna zbog rastanka sa Sonjom. Obećale smo jedna drugoj da ćemo nastaviti druženje.
Odrastala sam u prelepom stanu na Vračaru. Po završetku osnovne škole upisala sam Četrnaestu beogradsku gimnaziju u kojoj sam bila najbolji đak. Svojoj mami zahvalna sam zbog života koji mi je podarila. Ona me nije rodila, ali me je naučila svemu što sada jesam. Povela me je u drugačiji život pun mogućnosti. Hodala sam uz nju, korak po korak, u želji da od života uzmem samo najbolje, a loše stvari ostavim po strani. Nikada nisam upoznala svoje biološke roditelje. Nisam ni pokušala da ih pronađem. S godinama sam razumevala da u životu možeš sve, uz manje ili više truda. Osuđujem ih zbog toga. Možda nisu imali sredstava da me izdržavaju, ali ja sam njihovo dete. Ako je bilo potrebno da živimo život na ulici, živela bih jer nije važno ni gde ni kako, važno je da si sa svojom porodicom. Znam da ćete reći da nisam u pravu, ali onda kada nemate svoju porodicu, tačnije ne poznajete svoje roditelje, shvatite da stvarno nije bitno kako živite, već da ste na okupu. Međutim, ne poznajem ih i neću ih više spominjati.
Svu svoju ljubav usmerila sam na dva plava oka koja su mi pružila divan život, pun emocija i mnogo ljubavi.
Ona i ja koračamo zajedno…
Imala je pedeset i neku godinu kada mi je govorila o pravim vrednostima i o tome šta je život, šta su ljubav i strah i kako se treba boriti sa životnim nedaćama. A potom se razbolela. Moja majka imala je rak, kancer, možete ga zvati kako hoćete. Ne, ne plašim se da govorim o tome. Upisala sam medicinu zbog toga. Imala sam neopisivu želju da joj pomognem – njoj i ostatku sveta. Mnogo sam čitala, učila i savladala suštinu te okrutne bolesti. Dugo je trajala njena borba i naše traganje – vodila sam je od jednog do drugog lekara, većali su da li će biti operisana ili ne. Njen tumor nije bio toliko ‘surov’. Imala je mogućnost operacije, zračenja i pobede nad životom. Operisan joj je tumor pluća. Neću vam govoriti o smrtnosti osoba koje boluju od ove zlokobne bolesti. Ali, ona je Majka Hrabrost. Izborila se sa svim ružnim momentima, imala je hemoterapije i danas je pored mene.
Ja sam uspešan student šeste godine medicine. Učim i učiću još mnogo, ali stvarni život nije zapisan ni na jednoj stranici mojih knjiga.
Ne biste pogrešili kada biste rekli da sam imala težak život. Jesam. Kada bih se obraćala ‘životu’ kritikovala bih ga zbog svega što mi je priredio – zbog nemogućnosti odrastanja uz biološke roditelje, zbog života sa tuđom, takođe napuštenom decom, zbog teških trenutaka kroz koje sam prošla, ali… Zahvalila bih mu na izazovu – naučio me je da je život borba i da se moram boriti, da je život pesma i da je moram pevati, da pravila igre postavlja on, a mi smo samo figure koje nespretno pomera u nameri da u svakome od nas rasplamsa iskru ljubavi koju ‘dobijamo’ po rođenju. I nije važno u čijem ste domu, ni da li ste ‘ispali’ iz utrobe onoga ko vas hrani. U životu uvek je važna mogućnost izbora. Razmislite, moji biološki roditelji imali su mogućnost izbora i ostavili su me, moja majka imala je mogućnost izbora i izabrala je baš mene i kancer je imao mogućnost izbora i ostavio ju je u životu. Uvek će ispred vas stajati dva puta – za sebe izaberite onaj pravi.
Izvori fotografija: tumblr.com
Mina Stamenković je Pikolo dama, novembarsko dete sa širokim osmehom. Pored porodice i prijatelja, jednako obožava fotografiju, Rusiju i čokoladu. Nije bomba i neće eksplodirati, ali: “Otrov se čuva u malim bočicama.”
