Ne moram da izmišljam prijatelje, oni su stvarni, iako je većina njih daleko od mene. Dopisujemo se, gledamo se na Skajpu, volimo se preko pola sveta. Na daljinu. Ponekad se sretnemo, da se čvrsto zagrlimo i u tome je sva razlika. Imam i neke prijatelje na najdaljoj daljini, onoj konačnoj. I njih volim, samo ne mogu da ih vidim i zagrlim, osim u snovima. Ili kad mislim o njima. Pa kad sam kod razmišljanja, nekako kontam da se pola mog realnog života odvija samo u mojoj glavi.
Otrežnjujuća pomisao, zaista. Oslobađajuća. Nisam verovala da u ovim godinama mogu da otkrijem još neke slobode, bila sam zauzeta osvajanjem onih u koje sam verovala. Oslobađanje od verovanja je još jedna nova sloboda, kontam. Uopšte ne moram da verujem da će mi jednog dana biti bolje, da ću pronaći svoju srodnu dušu, da ću steći još prijatelja, da će moj život imati više smisla. Jer mogu da dozvolim da se sve to odigrava sada, u mojoj glavi. I mogu to da nazovem imaginarnim, za ljubav poštenja, jer što se realnosti tiče, ko kaže da ono što je imaginarno nije realno? Odnosno, zašto bih ja verovala bilo kome ko to kaže?
Imaginarno se graniči sa realnim, na onaj način na koji se graniče komšijske parcele – svako je svakom zagazio u plac i zaposeda neke kvadrate njegove teritoritije. Nekad se tolerišu, nekad izvode geometre, nekad se sude, ali svako misli da tačno zna gde je međa i koliko je ko prešao preko. Dakle, imaginarno je prožeto realnim i obrnuto. Meni je to potpuno logično. Pa, ako se polovina mog života odvija u imaginarnom, i ta polovina je itekako požeta realnošću. I obrnuto. I logično. Moja stvarnost je moja stvarnost. Tvoja je tvoja. Ali i moja i tvoja stvarnost se prožimaju na zastrašujuć način. Ili zabavan. Zavisi kako posmatraš stvari. Te tako, ako ti imaš imaginarne prijatelje, za mene nisi slučaj, nego zanimljiva osoba bogatog unutrašnjeg života. A ako imaš imaginarne ljubavnike i muževe, onda si krajnje inspirativno i kreativno biće, od koga mogu da naučim beskrajno važne koncepte imaginarnosti.
