Ispaljuje me svaki čas, pravi besmislenu buku i kida mi živce. Mrzim petarde. Mrzim onu radost i uzbuđenje koje ljudi osećaju kad bacaju petarde. Očajno mrzim strah koji pritom osećaju životinje, znam kako im je. I ja se trgnem i preskoči mi srce, svaki put. Ako postoji nešto što me izluđuje, to su petarde. Moj život je petarda. Izluđena sam temeljno. I kad god pomislim da ne mogu da budem luđa, da sam izluđenjem zaštićena od luđenja, ispadne k’o sa vakcinacijom i koronom. Ne, ne, neću tim putem!
Lepo vidim kako mi misli jurcaju ispred mozga i upadaju u ćorsokak. Nećemo sad. Sad pišem, a kad pišem, onda sam svoja i upravljam svojim mozgom, koristim čak i svoje ludilo kao navigaciju. Dapače, naročito koristim ludilo, koristan je to instrument. A ima i neku naročitu patinu. Drevnost. Ima onaj iskonski primitivni momenat, koji ne podleže dekadenciji i koji se mora poštovati. Svako ko izađe iz pameti, mora da uđe u nešto drugo, a to drugo je vanpamet, koja se nalazi gde se nalazi i sve ostalo povezano sa izlaženjem iz sebe. Mislim na astral, donje i gornje svetove, demone, duhove, bogove, zaštitnike i ostali gusto naseljeni vansvet, nedostupan raciju. Iracionalno. Mnogo lepa reč. A ljudi je izgovaraju s visine, kao osudu. Kao da je pogrešno biti iracionalan. I kao da je racionalno bacati petarde.
View this post on Instagram
Živim ono što mrzim iz dubine duše. I nema te filozofije i ezoterije koja će da me uveri da ne postoji „mora“ i „treba“ i da u svakom trenutku mogu da promenim svoj život, ako tako odlučim. I preduzmem odgovarajuće korake oslobađanja. Prestanem da radim, recimo, jer me posao opterećuje. Počnem da radim samo ono što volim, jer kad čovek radi ono što voli, onda u stvari, uopšte ne radi. To jednostavno nije istina. I kad radiš ono što voliš, usput obavljaš milion „mora“ i „treba“, jer ni u onome što voliš, ne voliš svaki deo – uvek ima velikih delova smaranja i odrađivanja. Odgovornosti odrasle osobe, koja brine o drugima (deci, porodici, životinjama, prijateljima, zajednici), donose pun tovar petardi.
U normalnom životu („normalno“, još jedan totalno iracionalan pojam), odrasla osoba deli te odgovornosti sa drugim odraslim osobama i vremenom oni koji odrastaju preuzimaju veći deo tih odgovornosti, a prvobitna odrasla osoba ide u penziju, da bi provodila svoje dane čeprkajući po dvorištu, mrzeći sve što joj gazi cveće i pravi buku i zajebavajući svakog ko jurca okolo, tegleći džak petardi na leđima.
