Normalno bi bilo sasvim prihvatljivo, kad bi se živelo normalno. Možda neko živi normalno. Možda neko čak i zna šta sve znači živeti normalno i možda još uvek može da napravi razliku. Normalnost je nešto što bih možda mogla da opazim, kad bih imala malo mira i tišine. Ali, zaglušena sam petardama. Ruke su mi na ušima, lice mi je zgrčeno, leđa povijena, zadržavam dah i govorim sebi „dobro, sad će opet da rokne, znaš šta je, znaš da ćeš preživeti, nema razloga da se cimaš toliko…“ i onda rokne, a ja odskočim tri metra uvis i u stranu istovremeno. Jer cimam se kad rokne, jbg, to je valjda normalna ljudska reakcija. Brinulo bi me da se ne cimam. Kao što me brine sva ona ezoterija i filozofija u kojoj nalazim prosvetljujuće istine. Prosvetljenje nije za ljude. Čim podigneš svest u onaj vansvet, više nisi baš sasvim ljud. Osim ako si lud. Ludilo je skroz ljudski.
Ok, možda sam sama sve ovo izabrala, baš ovako. Potpisala neraskidiv sporazum sa životom i njegovim silama (sa silom inercije, na primer), preuzela svoj džak petardi, uzjahala petardu i ispalila se u praskave izazove materijalnosti. Možda je evoluciji moje duše baš potrebno moje nenormalno, izluđujuće življenje u petardnoj kanonadi. Možda baš radim jebeno najduhovniju stvar na svetu, dok se cimam, gubim dah, uzlupava mi se srce i klecaju mi kolena. Otelotvorujem ljudskost, u njenom aspektu izluđenosti decenijama nenormalnog življenja u nepotrebnoj i iznenadnoj buci, koja kida živce i isteruje iz pameti. Možda baš hoću da iskusim vansvet na totalno ljudski način, dok istovremeno kontempliram i meditiram.
View this post on Instagram
Možda shvatim da je sve baš kako treba, da se moj život odvija po kosmičkom planu i da ja tu nemam šta da se mešam. Možda se oslobodim i prosvetlim i shvatim kako se prevazilazi „mora“ i „treba“, a možda mi odjednom eksplodira ceo džak i ispali me na Mesec. To mi deluje manje iracionalno od pomisli da ću možda uspeti da odem u neku banju, da odmaram mozak, živce i srce, jedno deset dana, bez ikakvih zahteva, rokova, uskakanja i odskakanja. U tišini. A možda totalno poludim, pa završim u nekoj finoj, tihoj ustanovi, u koju zatvaraju one što su toliko daleko izašli van sebe, da više ne mogu sasvim da se vrate. Ne mogu da se smeste u sebi. A možda i ne žele. Možda je i to baš kako treba.
Ne znam koliko ću dugo još morati da podnosim ovu buku i kako će se moje poluđivanje razvijati. Već sam prilično gluva, tako da kontam da ću verovatno načisto ogluveti, da ne bih načisto poludela. Ne mogu više da slušam sve što čujem, a čujem svašta i ne uspeva mi da ne slušam, koliko god se otimala i bežala. Ni koliko god prihvatala. Jednostavno, više nemam kapaciteta da hendlujem tolike eksplozije na svakom koraku. Ludilo mi neće pomoći, a verovatno ni gluvoća, nekako znam da je moj deo u ovom sporazumu i to da bekstvo nije opcija i da ću biti svesna svega, do kraja. Svesna svoje nemoći. E to me baš užasava.
Naslovna fotografija: instagram.com/esteticpart
Aleksina Đorđević
