Ko veruje da će opraštanjem učiniti onoga koji povređuje boljim veruje u babarogu. Iz iskustva, konstantnim opraštanjem se životinja ne čini čovekom. Ko oprosti jednom, divno je, ko oprosti dvaput istu grešku nekome, neka se malo priupita ili nek izmeni način na koji nekoga želi da učini savesnim i zrelim.
Opraštamo jer ne želimo da izgubimo, jer nam je stalo, jer volimo. Opraštamo da bi nastavili nešto u šta verujemo. Opraštamo kako bismo pružili šansu i tako pokazali veličinu duše.
Oproštaj ne podrazumeva i nastavak odnosa. Ne, ne. Zato je oproštaj nezavisan od tolerancije. Oproštaj nadolazi kada se tolerancija naruši. Opraštamo posle, što ne znači da ćemo nastaviti tu i gde smo stali.
Moj oproštaj imaš, mene više nemaš
Štagod da vam je neko nekada uradio, vaš oproštaj je morao da bude dupli. Niste samo opraštali drugoj strani, već i sebi. Ko oprosti, lakši je. Oslobođen je gorčine, želje za osvetom, oslobođen je tereta i može da lebdi. Da nastavi dalje i možda ponovo sretne ljude koji će zahtevati oproštaj. Dakle, praštamo zbog sebe.
