Međutim, buni me što pri svakom opraštaju prizivamo opravdanje. Ne, to su dva savim različita pojma. Ne praštamo jer smo nešto uspeli činjenicama da opravdamo. Dobro je kada opravdanja ima, ali ga nema uvek – prem da težimo ka tome da ga uvek niotkuda stvorimo. Kada to radimo, pravdamo sopstveni oproštaj znajući da možda ne treba oprostiti.
Svima sam sve uvek oprostila. Što ne znači da svi ti to i znaju, da sa svim tim ljudima i dalje razgovaram ili da ću jednom ponovo razgovarati. Oprostila sam sebi sve ljude koji su me jednom izdali, povredili, mnogo povredili, postideli, osramili, uništili. Oprostila sam, ne i opravdala. Oprostila sam i zauvek okrenula leđa kada sam pozudano znala da nakon već drugog ili trećeg oproštaja nisu izvukli poentu mog opraštanja, kada sam shvatila da ja verujem u babarogu, kada sam uvidela da su ostali isti, da ne izvlače večne lekcije iz sopstvenih grešaka. Precrtala sam sve te ljude, jer proces opraštanja nije nimalo lak. Ne želim da me dovode do tog stadijuma da moram ponovo da praštam identične stvari. Nemilosrdan je to put, posut trnjem, a ti na njemu bos.
Oprostite uvek. Ali ne dovodite sebe do toga da praštate zauvek. Pravdajte kada je to realno. I neka se oproštaj ne rimuje sa produžetkom kontakta.
U zdravlje.
Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.
