Zajednički odlazak na putovanje neophodan je iz više razloga. Međutim, od utisaka koje ostavi pri povratku nikako ne smemo bežati.
Čini mi se da muškarci najviše uživaju u putovanjima kada su potpuno slobodni, odnosno kada putuju sami ili sa drugarima. To podrazumeva da još uvek nemaju ozbiljnu vezu, da nisu stali na ludi kamen, izgovorili sudbonosno “da” i podelili svoje prezime sa inspirativnom devojkom koja se brzinom svetlosti pretvorila u zahtevnu, nikad zadovoljnu suprugu. Naravno, ništa od toga ne mora da bude pravilo, ali jeste solidan uvod u jedno od mojih putovanja. Davno, ali zapamćeno. Sa njom, koju i dalje pamtim.
Putovanja u najranijoj mladosti ponekad me podsećaju na neobuzdani pubertetski period. U popularnoj studiji “Seks, umetnost i američka kultura”, Kamil Palja (Camille Paglia) kaže da muškarci u pubertetu podsećaju na divlje, primitivne horde dok u grupama vršljaju bulevarima i tržnim centrima. Iako ju je ova slika ranije uglavnom nervirala, kada je ozbiljnije pristupila istraživanju pojma maskuliniteta u zapadnoj kulturi, zaključila je da ima nečeg neopisivo dirljivog u tome, budući da je reč o mladićima koji proživljavaju kratki “predah” između vladavine svojih majki i vladavine svojih budućih supruga. Između nečega čega su se tek oslobodili i nečega što ih tek očekuje. I, zaista, samo tada doživljavamo prednosti apsolutne slobode.
U čemu je njena suština? Najprecizniji odgovor mogao bi da glasi – u odsustvu odgovornosti. Jer kada se kaže “vladavina supruge”, ne misli se na tzv. podređenu poziciju koja znači pokoravanje njenom mišljenju, već na neophodno prisustvo kompromisa. Neophodno, jer je on temelj harmonizovanog odnosa između dvoje ljudi koji su u vezi, osnov “demokratičnosti” i ravnopravnosti. Poznata vam je ta stara, filozofska priča – tvoja sloboda, moja sloboda, dodiri, granice, dijalog, ugrožavanje, “miroljubiva, aktivna koegzistencija”.
E, baš o tom kompromisu govorim. Teško da će na letovanju, u ranim tridesetim, dok mu se supruga odmara u đakuziju, baš svaki tip moći da, bez kraja i konca, degustira ponudu hotelskog šanka i da jutro čeka na plaži, puštajući vetru da otrese tragove mamurluka. Evocirana scena stvar je prošlosti, životnog doba koga se rado sećamo i ponekad ga, uvijenog u mitsku foliju (jer je jasno da su slične stvari neponovljive) prepričavamo, miksujući ga s raznim anegdotama iz vojske. Stvarnost je, ipak, potpuno drugačija. Sećam se svog povratka iz Tunisa, pre nekoliko godina.
Bio je to moj prvi susret sa Afrikom, tačnije, sa krajnjim severom tog kontinenta, koji je tek najava divljine, lepote, egzotičnosti tog dela sveta. Neprestano sam, podstaknut raznolikom literaturom, razmišljao o strasti, buđenju čula na vrelom pesku, iskoraku iz pravila, rasporeda, svih vrsta regulativa. Razmišljajući sada o predubeđenjima sa kojima sam krenuo na put, imam utisak da je baš ono “dečačko” u mojim očekivanjima ta potreba da se utekne svakodnevnoj organizaciji života, obavezama i odgovornosti. Bekstvo od svega oficijelnog i zacrtanog u svet intime, novih iskustava, svet bez satova koji kucaju do usijanja, svet u kome “moram” zamenjuju “hoću” i “želim”. Moja saputnica je, ipak, imala drugačiju viziju. Sasvim dovoljno za zaplet, koji je počeo negde između aerodroma u Tunisu i Port el Kantauija, idiličnog malog mesta na njihovoj rivijeri.
“Vazduh je suviše težak”, rekla je, dok sam se ja trudio da jednim pogledom obuhvatim što više i da što pre čulima verifikujem da sam daleko od Evrope. Vazduh nisam ni primetio. Udisao sam pejzaž, ljude, ulice.
“Uključiću telefon da vidim da li je sve u redu s romingom”, prokomentarisala je zatim, a ja sam bio siguran da ćemo se držati dogovora da na odmoru ne palimo mobilne telefone, te male sprave, koje su u mojim očima, ovde, postale amblemi života od kog sam “umakao” i u koji, posle određenog vremena, moram da se vratim. Uključivanje telefona za mene je značilo aktiviranje svih alarma, živo prisustvo svakodnevice od koje želim da se odmorim, svetlosno-zvučno restartovanje koje te podseća na to ko si, šta si, šta radiš i šta ćeš raditi sutra.
“Namaži se pre izlaska na sunce i ne naručuj četvrti koktel, pozliće ti”, rekla je nekoliko dana kasnije.
“Mislim da nije u redu da u restoran ulaziš u majici bez rukava, ipak je atmosfera svečanija i nismo na plaži”, izjavila je prilikom naše prve večere van hotela.
“Prođi me se sa svojim seksualnim egzibicijama, nisam ja ništa inspirisanija zbog toga što sam ovde. Štaviše, sve je mnogo napornije, zbog stravične vreline”, stavila je tačku na moje uzdizanje u kamasutri na afričkoj strani Mediterana.
“Jedva čekam da stignem kući, jer mi je kosa uništena od soli i sunca”, obavestila je grupu putnika “zemljaka” (o, radosti!) dok smo čekali da nas autobus odveze do aerodroma i vrati našim životima.
Još uvek sam odbijao da upalim svoj mobilni telefon i izvedem “tehnički” restart stvarnosti. Još sam živeo svoje snove. Još uvek nisam bio sit Afrike. I nisam bio dovoljno siguran da li sam otkrio “moju” Afriku. Sada mi se čini da jesam. Javila mi se u moru dilema koje su me lomile u klimatizovanom četvorotočkašu koji je jurio rivijerom. Da li je moj eskapizam, nasuprot zadovoljstvu moje devojke, obasjane činjenicom da ponovo uranja u svoj svakodnevni ritam i obaveze, znak da sam hronično nezadovoljan i da zbog toga bežim? Da li je moja potreba da na sopstvenoj koži doživim neko otkriće, neku novu katarzu, bila plod dečačkih fantazija, neiživljenosti, sanjarenja? A “sanjari nas strašno umore”, kaže čuvena starogrčka sentenca. Ipak, ja nisam bio umoram i za mene, ni dan-danas, još uvek nije sve rečeno. Još uvek verujem u otkrića, u nove mogućnosti, u drugačije “verzije” samog sebe, u neosvojene horizonte i avanture. To nije nimalo “kao u pubertetu”, kada nam je samo stalo do kršenja pravila.
U ovom slučaju pravila se ne poriču, već se neguje individualnost, kritička distanca, spasonosna sposobnost da čovek sam ne postane zbirka regulativa. To ne isključuje kompromis. To ne isključuje zajednička svitanja na plaži. Zagledanost u pučinu. Uživanje u zajedničkom čitanju. Poštovanje njene strasti prema šopingu. Kupovinu suvenira kada nam se to najmanje radi. I pisanje razglednica. Moja Afrika je bila moje suočavanje sa sopstvenim pogrešnim izborima. Uključio sam mobilni telefon i sa osmehom krenuo da listam pozive, srećan što život može imati tako puno lica i biti veoma bogat ako ga živimo na pravi način. Spustila je glavu na moje rame. Bilo mi je žao njene kose. Znajući koliko je to veliki stres za žene, sačekaću par dana da se oporavi i da se izgubi ta grozna zelena nijansa. Onda ću onoj staroj duhovitoj plavuši, u koju sam nekad do ušiju bio zaljubljen, reći da moramo da se pozdravimo.
Milan Nikolić najviše veruje u moć u reči. Rastao na nekom čudnom mestu između Kamija i Henrija Džejmsa, Alana Poa i Bajrona, pobune i konformizma. Konačno sazreo uz Tomasa Mana zahvaljujući kome je shvatio da se neki konflikti ne mogu izmiriti ali da se mogu mirno, lepo i pomalo setno nositi u sebi. Voleo bi da bar jedan sat živi na nekom platnu koje je potpisao Delakroa, zbog toga što smatra da samo strast mislima daje boju, rečima snagu, minutima nezaborav, a životu pravo da se tim imenom zove.
