Jednom sam bila kod kuće u Rijeci. Imala sam jasan osećaj da bih mogla da ostanem tamo i da mi nikada ne nedostaje niko i ništa čemu se nisam vratila. U Splitu isto. U Dubrovniku, u Kotoru, na Kritu, u Beogradu, Amsterdamu, Aleksandriji, na Goliji (aaah, Golija, tamo mi je ostao deo srca, sigurno, jer uvek uzdišem kad je se setim), na Kopaoniku, Staroj planini, u Rabrovu (selo kod Kučeva), u Carskom selu, u Ermitažu, u jednoj bukovoj šumi na Grzi… Ne mogu da se setim svih mesta i momenata gde sam bila kod kuće. Nisam ostala na tim mestima, nisam nikuda otišla, uvek sam se vraćala kući. Osećam se kao neka stenčuga, obrasla u travu i šiblje, oko koje se pejzaž promenio. Izrasla je šumica, tamo iza, gde je ranije bila livada, odronio se deo planine pored mene (odron je u toku), a kamenje se otkotrljalo. I nastavilo da se kotrlja (ili upravo počinje). A ja ne mrdam. Osećam da mi je tu mesto, dok istovremeno osećam da bih mogla da se presadim i da osećam da mi je mesto tamo gde sam se iznova posadila. Moj dom je u meni, a moja duhovna porodica je svuda. Deo mene je sa svima njima, to su te eterične, beskrajno elastične veze, koje premošćuju svaku razdaljinu, vremensku i prostornu. Jer, svi oni su negde, a ja sam ovde. Povremeno se svako od njih dokotrlja do mene, da mi prenese svoj doživljaj i utisak, da podeli kotrljajuće iskustvo i onda nastavi dalje. Ja skladištim i čuvam i dočekujem, a oni dolaze i odlaze, idu i vraćaju se. Moja duhovna porodica nisu samo moji prijatelji, ljudi koje dobro poznajem i volim svim srcem, moja duhovna porodica ima bliže i dalje rođake, kao i one za koje znam, ali čije kotrljanje nije započelo u mojoj blizini i odvija se negde tamo. Za svakog od njih imam iskru ljubavi, koju misao prenosi i isporučuje je i na kraj sveta.
View this post on Instagram
Ali moja duhovna porodica je i moja organska porodica, moja rodbina. Svi su oni moje srodne duše, na sve njih ličim, manje ili više, svi smo umreženi i povezani – čak i oni za koje znam, ali ih nisam upoznala. Gde god da odem, ima šanse da upoznam još nekog člana svoje porodice – nekog daljeg rođaka, po majčinoj ili očevoj liniji, ili nekog ko upravo pronalazi put ka svojoj duhovnoj porodici. Za sve njih ima mesta u mojoj kući. Iako nisam sigurna gde je to, osim da je tu gde sam ja.
Nešto me drži ovde. Možda ono isto što je druge rasulo svuda. Ista ta mudrost povezivanja. Svakome je potrebno da se povremeno vrati kući, koliko god kuća imao. Ja nemam ni jednu, a opet, tu sam. Da dočekujem one koji se vraćaju i ispraćam one koji odlaze. Da osmatram pejzaž koji se menja. Da zapamtim ono čemu se stalno vraćam. Zemlja je moja kuća. I doći ću opet.
Naslovna fotografija: instagram.com/parisianlifeestyle
Aleksina Đorđević
