Stajali smo na terasi oko pet ujutro i pušili poslednju cigaretu iz paklice. Dim se širio prostranom terasom obasutom cvećem koje je bilo poprilično zatrpano zemljom. Kada bi uzimao dim skupio bi oči i jako udahnuo. Razbarušena kosa vijorila se u melodiji vetra, dok bi mi pričao svoje dogodovštine.
Stajala sam na klimavim nogama pokušavajući da sakrijem svoju želju za njegovim savršenim telom, belog tena, malih mišića i ravnog stomaka. Krao mi je uzdahe, one kratke, jedan po jedan. Širila sam zenice na silu kako ne bi shvatio da bih sada zaspala na tim belim dodirima.
Stajali smo na terasi oko pet ujutro i pušili poslednju cigaretu iz paklice...
Dugo se poznajemo. Sećam se da je bilo slučajno poznanstvo u jednoj mirnoj noći. Znala sam da je to ono pravo… Prijateljstvo. Godinama me drži čvrsto za ruku, otkriva tajne, šapuće na jastuku natopljenim željom za njim, i želi ugodnu noć. Ne zna. Ne zna da bi moja najlepša noć bila sa njim u naručju, da bih želela da je moj broj poslednji i prvi koji bi zvao u kasnim satima, i po prvom dašku sunca.
“Mili moj, u mom srcu si već dugo, i dok te držim za ruku osećam kako mi se telo izmešta iz duha, kako se delovi rasparčavaju na deliće želeći da ih sastaviš…” Pa zaćutim, i osmehnem se na njegovu novu priču o devojci savršeno izvajanih oblina, duge kose i dobrih kola. Ko sam ja za njega? Jedna obična devojka neispunjenih snova, i manjka hrabrosti.
Tišina se širila oko naših tela, i govorila da je sada možda trenutak da mu kažem. A onda on izusti: “Moram da ti kažem nešto…”, stajala sam skamenjena gledajući u oronulu zgradu velikih pukotina, “već dugo se osećam lepo u tvom prisustvu, prosto mi prijaš.” Slabašnim rukama obrisala sam kapljice znoja koje su se skupljale na naboranom čelu. Želeći da čujem ono što želim, skoncentrisala sam se na ono što izgovara. Nemarno odmahujući glavom dala sam mu znak da nastavi. Njegove oči bile su usmerene ka mojim ustima. Dišući kroz njih osećala sam dehidrataciju, ali sam i dalje ćutala, čekajući da nastavi.
“Mislim da sada napokon mogu da kažem da si ti… Jedina devojka kojoj mogu sve da kažem, kojoj verujem čak i previše, i znaš… Ovo što imam sa tobom, to je najlepše prijateljstvo koje sam ikada imao.”
Mračna terasa skrivala je moje crte očaja. Gledala sam i dalje u onu zgradu osećajući se baš kao ona. Oronula, u pukotinama, razočarana, jadna i bedna. Stajale smo jedna nasparam druge, a izgledala je kao moje ogledalo.
Kakve su to rečenice pune nekog značenja koje meni predstavljaju prazninu ispunjenih glupih slova? Presabirajući svoje misli shvatam da to nije ono za čim sam žudela da čujem.
Otpila sam poslednji gutljaj tada već isparelog vina, lažno se osmehnula i zagrlila ga. Drhtajućim glasom sam mu rekla da je i on moj pravi prijatelj, i da ga ne bih menjala ni za šta na svetu. Dođavola! Kakav kliše od rečenice… Ali to je prva laž koje sam se setila…
Nemojte mu reći da sam ga lagala, čuli ste šta je sve rekao, minut za moju iskrenost na satu nije otkucao. Valjda je u redu da on ostane… Moja tajna?
Sonja Savović za sebe kaže da se ne utapa u masu. Voli New York, žurke, momke i teretanu. Mrzi neuspehe, ali kaže da su oni samo jedna stepenica do uspeha. Ne sudite jој na prvi pogled, jer je to iskrivljena slika.
