Na dnevnom svetlu je jedna i jedina, u svoj svojoj slavi vekova kako stoji i izranja pred nama koji joj se klanjamo kako srcem tako i naklonom silazeći sa nekog vaporeta ili izlazeći iz nekog autobusa koji nas je tu doveo. Kažu da je s proleća nekako obavijena magijom i misteriozno flertuje sa svakim posetiocem. Mogu da potvrdim mnogo toga, ali da je čarobna i zimi isto kao i s proleća i leti, uverila sam se više puta. Neodoljivo nudi sve, a uzima vam dušu zauvek da joj se vraćate i istražujete opijenih čula svaki kamen i svaku ulicu i palatu.
Ovog proleća neće biti ništa manje čarobna ni za vas, sigurna sam u to. Ukoliko ste u nekom svom divnom ushićenju prvog pronađenog travel linka koji obećava dobar provod za male pare (usudite se, vredi!) odlučili da obogatite svoj život, sigurno nećete pogrešiti što je to baš ovaj romansijersko-orobljeni-biser Jadrana. Poznajem jednog gospodina Pologosa koji mi svake godine napiše divnu razglednicu i koji se uporno vraća kao da i dalje traga za neotkrivenim baš njoj, Veneciji. I mene je naveo da činim isto i dok prvi put pre dosta godina nisam i sama sa kopna kročila na sveti kamen poduprt stubovima koji vekovima nose tajne i bitke umetnosti, života i istorije, nisam mogla da razumem u potpunosti tu opčinjenost. Razumećete i vi.
Možda je u srednjem veku bila najvažniji grad trgovine i Mletačke republike, ali ni danas ne zaostaje za svojim duhom i ponudom koja može da se nakloni svačijem džepu. Stanovništvo Venecije danas mahom živi na kopnu u delu koji se zove Maestre, ali budite uvereni da ih ima veoma mnogo koji i dalje žive u starom delu grada, a to su uglavnom studenti željni kulture, magije, pločnika koji miriše na drevno. Ostali žive na malim ostrvima poput Murana, Burana, Lida. Svaki korak koji ostavite iza sebe, jednog dana pisaće istoriju vašeg života. I moji koraci su verujem ostavili neki divan trag kojim ću se uskoro opet vratiti.
Proleće čini da gondolijeri živnu, da se dame ogrnu flertujućim maskama, a deca svako malo izgube očeve u nekim tratorijama duž rive. Ne znam šta će vama posebno privuću pažnju, ali ono što sigurno vredi da učinite kada budete kročili na to sveto tlo sa svog vaporeta, jeste da kleknete jednim kolenom, pognete glavu i pomolite se da još mnogo vekova opstaje upravo takva kakva je danas i da kada je napustite budete negde srcem u nadi da stubovi na kojima stoji obgrljena mahovinom, nikada neće popustiti, jer ćete, sigurna sam, poželeti da joj se vratite ponovo. Mnoge studije govore o tome koliko je nepouzdano tvrditi da će nas Venecija zateći na istom mestu kada sledeći put krenemo u tom pravcu. Poplave, zub vremena, naleti i nameti vekova, činili su mnogo, previše, ali je odolevala, neka nam odoleva i dalje. Možda će baš neka vaša romansa ovog proleća Veneciju obogatiti jednim zavetom više.
Svakako ću vam preporučiti da isključite telefone, sve moderne socijalne mreže i da samo ukoračite u taj duh prošlog vremena koji tamo živi. Vredi. Lako ćete se posle javiti svima kojima ste želeli, a profili na vašim društvenim mrežama neće patiti koji sat, dan bez vas i vaših slika. Dozvolite sebi da kročite srcem prisutni kroz Duždevu palatu, preko Mosta uzdaha, kroz čuvenu crkvu Sv. Marka i mnogih drugih crkava kojih ima preko dvadeset, kao i muzeja, umetničkih galerija. A za kraj ostavite, meni posebno dragu i najlepšu, kako je Venecijanci zovu jednostavno Salute. Crkvu Santa Maria della Salute. I budite sigurni da šetnjom do poslednje stanice vaporeta (ukoliko nemate da izdvojite oko 80€ za vožnju gondolom i kanalima) i malim slatkim prekršenim pravilom koje će vas učiniti uzbuđenima i ostaviti u lepom sećanju, nećete učiniti nikakav greh. Ukrcajte se bez kupljene karte na vaporeto, samo jednu stanicu preko puta se vozite. I dok ste trepnuli tu ste, prošetali ste ujedno divnom stranom uz more, možda se počastili obećavajućim pogledom i kapućinom od lešnika koji miriše zanosno, a nepca vam osvaja strastveno baš kao Kazanovini stihovi nekada davno, ali ste za jednu kratku vožnju prešli u drugi svet. Santa Maria della Salute. Vredi li nešto više od toga? Mislim da ne. Tek tu, tek tada, srce će biti puno, na mestu. Mislim da kada se uverite koliko vešt je bio flamanski kipar Cortea, kao i koliko oduzima dah bazilika koju je oslikao Ticijan, uz Tintoretovu sliku “Svadba u Kani” u velikoj sakristiji na kojoj se nalazi i njegov autoportret, možda budete negde dodirnuli i duh Laze Kostića. A sigurna sam da znate i zašto?
Venecija ima bogatu istoriju, mnogo nadimaka, a sigurna sam da ćete i sami dodeliti neki po meri svoga srca kada je napustite stegnutog grla. Poželite neku želju dok se budete vozili Kanalom Grande ili prelazili preko njega mostom. Obradujte svoja nepca divnim kafama, jedinstvenim sladoledom i sa druge strane mosta Uzdaha, negde poslednja ulica desno, ima jedna sjajna tratorija sakrivena od pogleda koja nudi božanstvenu uslugu, još bolje domaće specijalitete, a špagete sa morskim plodovima i vino bianco iz njihovog podruma mene je kupilo za sva vremena. I ukoliko niste znali, po preporuci mog prijatelja Pologosa, uverila sam se lično, “Harry’s Bar” je sjajno mesto gde treban da probate Bellini omiljeno piće Ernesta Hemingveja. Uživaćete u bogatom ukusu šampanjca i breskve. Znam. Verujte mi. Možda zato što nisam bila sama, ali bili sami ili u društvu, udovoljite sebi. Okusite Veneciju ovog proleća da bi joj se vraćali još mnogo godina kasnije.