Moje komšije sa Fejsbuka (BLOG)

Simpatičan je moj Fejsbuk komšiluk. Ima zelenila i cveća, buke i loše muzike, dosadnih kućnih ljubimaca i foto albuma koji zahtevaju lajkovanje, jer je nepristojno da ne reaguješ na dečicu i porodičnu srećicu. Ima umetnički oslikanih zidova, koje je milina posmatrati, oči i um odmarati na njihovim sadržajima i u razgovoru sa njihovim vlasnicima. Ima duhovitog sveta, koji mi ulepša svaki dan i na koji sam toliko navikla, da bih se osećala stvarno povređeno i izdano, kad bi se odselili i kad više ne bih mogla da ih srećem i radujem im se u svako doba dana. Ima i onih za koje je moj zid i prozor zaključan. Ali to ih ne sprečava da se pojavljuju, a ja ne mogu da ih obrišem, jer sam ih već prihvatila kao deo svog komšiluka i ne mogu ništa posebno ni da im zamerim, osim da su nepismeni i da smaraju. Dobrosusedski odnosi preovlađuju. Ponekad se poneko pokači, vidim kad se komšije žale u svojim statusima na netolerantan komšiluk. Ah, tolerancija. Bolje nam je da je nazovemo njenim pravim imenom – trpeljivost. I bolje nam je da svoje Fejsbuk prijatelje smatramo svojim komšijama, jer je istinitije. Odoh da pogledam kroz špijunku, pošto sam se zaključala, da me komšiluk ne smara dok radim. Možda im nedostajem.