Pet minuta nekome je kratak period. Meni on ponekad traje i večnost. Videćete zašto.
Pre neko veče rekla sam sebi: “Dan je večan, život je kratak.” Od tada, ne mogu da prestanem da razmišljam o tome. A kad se okreneš iza sebe, shvatiš da je ipak istina.
Za ovo vreme koje vam dajem da me upoznate, pokušaću da svoja osećanja i misli pretočim u reči, jer su one nešto najdragocenije što nam je dato. Samo, ponekad ne znamo da ih iskoristimo kako treba. Dajte mi pet minuta i pretočiću vam svoj život u pesmu – možda srećnu, možda tužnu – to ćete sami videti. Na meni je da umočim pero u mastilo i pustim koju suzu. Iz iskustva znam da je svako veliko umetničko delo poteklo od bola, jer upravo ono što nas najviše razdire iznutra izaziva naše najdublje emocije.
Ne želim da razmišljam o onome što me unesrećuje. Samo ne sada. Želim da se otkačim i uživam u ovom majskom danu: u suncu, prirodi i prijateljima. Ne želim da pogledam prekoputa – ka mestu gde sedi on. Okrenuću glavu i samo na pet minuta misliću na sebe. Sprečiću svoje srce da krene putem koji ne vodi nikuda, a koji se ponavlja iz dana u dan. Samo mi je to potrebno. Sutra se čini tako daleko. Sutra ću se suočiti sa sobom. Samo danas ne. Ostavite me, zli glasovi u mojoj glavi! Idite, daleko, bar na pet minuta!
Sutra se čini tako daleko. Sutra ću se suočiti sa sobom
Da li je ovo samo moja nesreća i moje prokletstvo? Neću dozvoliti da bude. Pustiću “It’s My Life” i zapevati glasno, da me ceo svet čuje. Uzeću svoj novi “Vogue” i prelistati ga po ko zna koji put. Na trenutak ću se nasmejati sama sebi zbog tih novih Louboutinki koje toliko želim. Eh, da su one moj najveći životni problem. U tom momentu jesu i želim da on što duže traje. Sreća je, kažu, u malim stvarima: u novoj cvetnoj haljini, prelepoj ruži od najboljeg druga, magnetu od drugarice koja je bila u Parizu… Toliko lepota koje život nudi, a mi se uvek okrenemo onom lošem što nam se dešava. I to loše postaje naše juče, naše danas i naše sutra. Eh, sećam se davne prošlosti kada me je tata pred spavanje ljubio u čelo. Mislila sam da nema lepšeg osećanja od tog. Tako mala stvar koja je proizvodila toliko ljubavi u mojoj duši. Tako sitna uspomena, a uvek izazove osmeh. Sećam se sladoleda u maminoj ruci i tog žara u njenim očima dok se trudila da mi obriše lice musavo od čokolade. I onog dana kada se rodila moja najbolja drugarica – moja sestra. Eh, to divno, predivno detinjstvo koje sam imala.
Sada sam već devojka. Imam (skoro) sve što sam ikada želela i živim svaki dan sa ljudima koje volim, uživam u najlepšim malim stvarima koje čine život. I upravo sada spremam se za izlazak. Za kraj ovog dana obuću cipele Jeffrey Campbell, prsnuti par kapi iz nove, tek načete bočice Dior Rusha i zakoračiti užarenim asfaltom. Provešću veče sa osobama koje će me nasmejati, popiću svoj omiljeni koktel i biću srećna. Ukrstiću poglede sa nekim slatkim neznancem koji će mi se nasmejati svojim crnim očima i podsetiti me koliko vredim. Bar na pet minuta.
Sara Hadžić je Veliki zaljubljenik u književnost, prirodu i druženje. Uživa u dugim šetnjama po plaži i prelepim zalascima sunca. Užasno je romantična i nada se da će jednog dana upoznati svoju srodnu dušu. Iskrena, komunikativna, otvorena, tvrdoglava. Obožava da piše, čita, voli muziku- pored porodice i prijatelja, te tri stvari je apsolutno karakterišu. Vodi se parolom ”Bolje da uradiš nešto pa da se kaješ, nego da ne uradiš ništa.”
