Pre neki dan mi prijateljica pričala kako se provela na nekom izletu sa kumovima i predložila mi, napola kao otkriće, napola stidljivo da sledećeg vikenda nas dve odemo na izlet. Zato što je mnogo lepo kad prosto ne radiš ništa. Zvučala je kao da mi poverava tajnu, devojački san, maštanje koje žene inače zadržavaju za sebe, jer će im se neko smejati ili ih osuditi. Kao da je želja da budeš slobodna od svih obaveza nekakav uvrnuti perverzni trip, zbog koga će te normalni ljudi osuditi.
Normalna žena bi trebalo da mašta o tome da više vremena provodi sa svojom decom (i da se oseća krivom što joj to ne uspeva), da pokušava da sprovede u praksi neki od onih “deset načina da probudite uspavanu strast” ili “pet načina da zadržite svog muškarca” ili “kako da lakše očistite rernu”, a ne da balavi od pomisli na čistu dokolicu.
Aaaaah, ali ja želim da provodim više kvalitetnog vremena sa sobom, moju strast budi pomisao na lenstvovanje, a za rernu me totalno zabole.
Prijateljica mi je ponudila dovitljivo kompromisno rešenje – možemo zajedno negde da odemo, gde nećemo morati ništa da radimo, osim da tamo stignemo i budemo, da podelimo svoje tajne mokre snove, kao kad smo se u petom razredu krile iza garaže da pušimo cigare njenog starijeg brata. Kako nam se samo vrtelo u glavi od toga! Koliko od ogavnog dima, toliko i od osećanja da radimo nešto zabranjeno, da smo usred tajne avanture!
Da bi ostala normalna, normalna žena mora da ima požarni izlaz i ponekad mora da ga koristi, makar i krišom od ostalih. A to znači da mora da izađe iz kuće i ide negde gde jednostavno nema posla za nju.
