Jedan naslov “The New York Times”-a iz 1964. godine rekao je sve: “Tridesetosmoro je videlo ubistvo, a nije pozvalo policiju.“ Iako prvobitno opisano u pet rečenica, ubistvo dvadesetosmogodišnje Kiti Đenoveze (Catherine Susan Genovese – Kitty Genovese) dospelo je vrlo brzo na naslovne strane “Times“-a Evo zbog čega…
Dogodilo se oko 3.20 ujutro, u petak, 13. marta, kada se Kiti vraćala iz bara u kome je radila. Parkirala je svoj automobil na obližnjoj stanici voza. Stan joj je bio udaljen svega nekoliko metara od tog mesta. Po izlasku iz automobila, primetila je muškarca, Vinstona Mozlija (Winston Moseley), koji ju je u stopu pratio. Uputila se prema obližnjoj govornici kako bi pozvala policiju, koja se nalazila ispod ulične svetiljke, a ispred knjižare. Sa suprotne strane ulice nalazila se desetospratna zgrada. Kada se približila uličnom svetlu, muškarac ju je zgrabio, a ona je vrisnula. Preko puta ulice, u zgradi, svetla su se upalila. ”Bože! Ubo me je! Molim vas pomozite!”, vrištala je. ”Ostavi tu devojku na miru!”, viknuo je muškarac sa jednog od gornjih prozora. Napadač je pogledao, potom odšetao, ostavljajući Kiti, koja je krvarila na zemlji. Ulica se utišala. Minuti su prolazili. Jedno po jedno, svetla su se gasila. Boreći se da ostane na nogama, Kiti je krenula prema svom stanu. Kada je skrenula iza ugla zgrade, nekoliko momenata kasnije, njen napadač se vratio, ubadajući je ponovo. Vrištala je. Svetla su se opet upalila, prozori otvorili i ljudi su gledali. Ovog puta napadač je ušao u auto i odvezao se. Bilo je 3.35 časova. Od kada je Kiti prvi put pozvala u pomoć prošlo je 15 minuta. Autobus gradskog prevoza je prošao. Posrćući, potom puzeći, Kiti je išla ka svom stanu. Nije uspela. Njen napadač se opet vratio, pretražujući ulaze u stanove. Na drugom ulazu ju je našao, tamo gde je pala, u podnožju stepenica. Tada ju je izboo do smrti.
Bilo je 3.50 časova kada je neko prvi put pozvao policiju. Njima je bilo potrebno samo dva minuta da stignu. Pola sata kasnije, ambulatna kola odvezla su telo Kiti Đenoveze. Ljudi su tek tada izašli iz svojih stanova da pričaju sa policijom. Nakon dve nedelje, policija je saznala da je ukupno 38 ljudi bilo svedok Kitinog ubistva – ubistva koje se dogodilo iz tri navrata, u periodu od 35 minuta. Zašto niko nije pokušao da joj pomogne? Zašto niko nije pozvao policiju kada je prvi put zavrištala? Njena smrt pokrenula je stotine istraživanja o uslovima u kojima ljudi pomažu drugima. Ako imamo na umu činjenicu da je preko puta mesta samog zločina bila desetospratna zgrada, i da su ljudi čuli Kitino zapomaganje, zašto niko nije reagovao?! Sve što je bilo potrebno je, okrenuti 911, ili bar uplašiti napadača. NIKO od 38 ljudi to nije uradio. Kako objasniti ovaj fenomen?!
Koliko puta vam se desilo da na ulici ugledate osobu koja se tetura i posrće (misao koja obično prati situaciju je “zar je mortus u sred bela dana?!“ ) i prosto okrenete glavu ili u većini slučajeva prasnete u smeh kada se neko sruši pred vašim očima, ne pomišljajući pri tom da li se, možda, povredio?! Koliko puta ste u prolazu čuli i videli svađu dvoje ljudi, čoveka koji šamara ženu, bespomoćnog klinca koga maltretiraju “drugovi“ i sl.? Koliko puta, a da ni prstom niste mrdnuli, već nastavili da hodate u svom ritmu?! Primera je bezbroj. Da li dvadeset prvi vek, globalizaciju i apatiju možemo okriviti za manjak onog ljudskog u sebi?! Priča o nesrećnoj Kiti odličan je primer za pretresanje problematike nedostatka saosećajnosti u ljudima, jako osetnog danas. Ako izuzmemo neke psihološke faktore koji su uticali na ishod situacije u Kitinom slučaju, zastrašujuće zvuči da vas neko može izbosti do smrti pred očima više desetina ljudi, a da vam baš niko ne pomogne, na bilo koji način. To je već ozbiljan problem ljudskog društva. Da, kompjuteri nam jesu zamenili prijatelje, čet šetnje i razgovore, mobilni telefoni pogled u oči. Savremen način života i napredna tehnologija, zasigurno, otuđuju ljude. Ali nemoguće da su sve te stvari krive za gubitak ili samo pritajenost nesebičnog ljudskog instinkta, instinkta da pomognemo osobi u nevolji. Fenomen da pružimo pomoć, a ne očekujumo nagradu ili korist, poznat je kao altruizam. Ne znam za vas, ali ja poznajem vrlo malo altruista. Za većinu bih mogla potpisati da se ne bi osvrnuli, ni da ste u najgorim mukama! Gde je zapelo?!
Počev od neljubazne kasirke, preko namrštenog kontrolora Gradskog saobraćajnog preduzeća do svima omiljenih službenih radnica, čiji pogled kao da govori “ubiću te, samo mi se obrati!“, ljudi su jako neprijatni i loši jedni prema drugima. Paradoksalno, svakodnevno možemo čuti o herojskim podvizima naših sugrađana (“skočio u reku da spase druga, uleteo u zgradu punu plamena, suprotstavio se nasilnicima i spasao dečaka romske nacionalnosti,” itd.). Ovakvi ljudi reaguju impulsivno. Instinktivno. Ne razmišljajući: “wow, upravo nekome spašavam život!“. Iako su retki, ovakvi slučajevi se dešavaju. I pamte. Ali da bismo pokazali samo malo ljudskosti u sebi, dovoljno je pozajmiti beleške drugu sa fakulteta, podeliti užinu, dati koji dinar prosjaku na ulici. Jednostavno pitati nekoga “jeste li dobro?!“, a ne zarežati “pijanduro!“. Poenta jeste u malim stvarima. Treba samo pokušati. Pokazati osmeh. Pružiti ruku. Probajte, pomozite starijoj osobi da ustane, šapnite drugu odgovor na testu, učinite nekome uslugu, pomozite! I, uživajte. Osećaj je prelep!
Tamara Ognjanović dan ne zapocinje bez ledenog ness-a i muzike, koja je njen smisao zivota i, po njenom mišljenju, definise osobu. Zna napamet ceo serijal “Prijatelja”, koji su joj najbolji sedativ. Veruje u moć pogleda i ljude pamti po istom. “I don’t like defining myself. I just am” rečenica je njene večne inspiracije, Britney Spears, koju često citira.
