Poslednjih desetak godina i našu zemlju zapljusnuo je talas brige o estetici tela. Teretane postaju sve brojnije, sve opremljenije i sve nezaobilazniji deo naših života. Kao nimalo nevažna pojava, postale su sasvim legitimna inspiracija za deskripciju od strane pisaca, muzičara i ostalih beležnika vremena. Njihova ekspanzija svakako je veoma pozitivna pojava (uz nekoliko negativnih, naravno) i doprineće opštem zdravlju nacije u narednim godinama. Vežbanje je mnogim ljudima postalo način života. Neki su od njega napravili mistifikaciju vasionskih razmera i odlično žive od ’’uvođenja’’ neukih u tehnike vežbanja. Međutim, ja neću pisati o tehnikama dizanja utege, proteinima i ugljenim hidratima, ta je tema mnogo puta do sada obrađena od strane onih koji o tome mnogo više znaju.
Mene, kao i obično, zanima portretisanje.
Naravno, sa neibežnom porcijom klasifikacija, generalizacija i predrasuda.
Što se samih vežbaonica tiče, mišljenja sam da se teretane dele u dve osnovne kategorije:
1) vežbačke;
2) manekenske.
Vežbačke teretane su esencija treniranja. Testosteronski hramovi, carstva maljavih grudi. Ima ih svaki kraj, blok i komšiluk koji drži do sebe. Tamo se urla, stenje, grokće, bacaju se tegovi na oguljeni patos. Tamo se pre svega dobro vežba. Nalaze se u podrumu ili, još češće, bivšem skloništu. Tito se sigurno okreće u grobu od saznanja da njegova milijardama plaćena mreža zaklona u sistemu opštenarodne odbrane danas služi za oticanje bicepsa. Kada čovek uđe u svlačionicu kroz dve tone teška čelična vrata, prosto ga uhvati nostalgija za Hladnim ratom. Na metalnim regalima predviđenim za držanje kalašnjikova, danas stoje bućice. Ove teretane su mužjačke. Jedine žene koje tamo zalaze su one koje poseduju sekundarne polne karakteristike suprotnog pola. U svakoj od njih ista ekipa vežba godinama. Kad se pojavi neko nov, gledaju ga kao došljaka u zabitom barabskom salonu u kaubojskim filmovima. U njima redovno radi neka lokalna neambiciozna i mrzovoljna lenčuga, koja vas prezrivo gleda kada dođete na trening sat vremena pre zatvaranja, jer je planirao da ranije ide kući. U ovakvim teretanama dolaženje na trening sa peškirom za brisanje sprava smatra se provokacijom.
Nikad neću zaboraviti svoj prvi trening u svojoj staroj teretani, memljivom blokovskom ćumezu, školskom primeru vežbaonice iz ove kategorije. Osmelih se da legnem ispod šipke za benč koju sam tada prvi put u životu video. Stavio sam po pet kila sa obe strane šipke i krenuo da dižem. Odjednom sam video senku kako se nadvija nada mnom. Lokalni grizli, radnik brodogradilišta koji je prstima mogao da odvrne šarafe na kamionskim točkovima, povikao je: ’’Alo sinovac, kakve su to pogačice??? Hohohoho. To je pektoralis, sine, to mora da se dobro natovari!’’ Stavio mi je još po 10 kg i moje kao prut mršave i nemoćne ruke krenule su da guraju teg prema plafonu. Posle pet ponavljanja, laktovi su počeli da klecaju poput Bambijevih kolena i pomislio sam da ću umreti tu, tako mlad, sa šipkom zabetoniranom na grkljan. Međutim, moj novi fitnes savetnik nije mi pomogao da vratim teg u ležište, već je povikao: ’’Patiii, ‘ajdeeee, PATIII!!! Moraš da patiš!’’. Kada sam konačno vratio teg gde mu je mesto i izdahnuo, zahvalivši Svevišnjem što sam živ, usledio je novi savet: ’’A sad lepo idi kući i najedi se ‘leba! ‘Leb, pasulj, pršuta! Da to naraste!’’ Inače, najveći kompliment u toj teretani bio je kada ti jedan stari vežbač, strvina slonovske podlaktice, kaže da si majmun (’’Ooo, kakav majmun, svaka čast’’). To je u njegovom rečniku označavalo vrunac poštovanja i odu tvojoj muškosti. Jednom mesečno kolektiv je organizovao takmičenje za ’’Zlatnu papuču’’. To prestižno priznanje dobijao je vežbač koji je po oceni žirija pokazao najveći stepen razgradnje ličnosti od strane devojke. Neretko se dešavalo da izbor bude ograničen na jednog, jer samo on i ima devojku. Nežne duše i slab prema lepšem polu, često sam bio nosilac ovih obućarskih epiteta. Verujem da će mi u dubokoj starosti biti dodeljena ’’Zlatna patofna za životno delo’’. S vremenom sam prestao da koristim pogačice, a ćumez i pećinski kolektiv sam zavoleo. Godinama je poslovanje naše vežbaonice bilo nerentabilno, da bi na kraju, posle mnogih pokušaja njenog privrednog oporavka, gazda bio prinuđen da je zatvori. Njeno zatvaranje čitav kraj ispratio je u dubokoj žalosti. Tamo su se klinci spremali za leto i uske majice, starijim vežbačima je trening bio prilika da pobegnu od žena, a bilo je i onih koji su samo svraćali na porciju sirovih šala.
Manekenske teretane su glumačke akademije sa tegovima, sa sve odeljenjem za kostimografiju (čitaj: svlačionicama). Carstva zarobljene požude i pritajenih pogleda punih čežnje. Muškarci bar polovinu treninga provedu blenući u dame koje nose naparfemisane i preuske poliuretanske helanke koje toliko zatežu zadnjicu da bi na njoj mogla da stoji čaša vode bez opasnosti od prosipanja. A devojke to, kao, ne primećuju i uopšte ih ne zanima. Pa zaboga, one su tu došle da vežbaju, a garderobu koja predstavlja opsceno bombardovanje nose samo zbog udobnosti! Da, da – al’ kad bi se gađali tramvajima, što bi rekla deca. Na ovim mestima uvek postoji neki sveznajući vežbač, koji je ubeđen da ima najbolji i najdelotvorniji program za vajanje tela ikad smišljen. Čudno je to što on gotovo uvek izgleda kao da nikada nije ni sklek uradio, a kamoli godine proveo izučavajući tehnike dizanja tegova. To je ili povisoki suvonjavi uskoramenac ili pregojeni bezvrati buldog. U svakom slučaju, ne liči na čoveka, a kamoli na profesionalnog sportistu kakvim se predstavlja. On svakog opominje da se šipka ne drži tako, nego onako kako on kaže, da se ugljeni hidrati ne jedu posle 20 časova i da se o unosu šećera mora voditi zapisnik. Nikad mu ne pada na pamet da bi i on valjda na nešto ličio, da je njegov program upola delotvoran koliko on misli da jeste.
U vežbaonicama iz ove kategorije sprave su nove, vazduh miriše na osveživač, a peškir je obavezan aksesoar. Primetićete da ove teretane nikada nemaju bokserski džak, i pored ogromnog prostora i desetina hiljada evra uloženih u opremu. Kada pitate radnike zašto je to tako, uvek će vam odgovoriti isto: ’’Pa neće gazda da mu dolaze indijanci, znaš…’’ Kao da je gazda prefinjeni potomak dinastije Burbona! A u stvari je to najčešće neki podmukli muljator sa kumom partijskim predatorom, koji mu je preko veze obezbedio hiljadu kvadrata poslovnog prostora za smešnu kiriju. S obzirom da je nekada i sam tukao džak u jednom od ćumeza iz prve kategorije, zna da će mu oprema duže trajati ako je koriste biznismeni manikiranih noktiju, nego strvine iz kraja.
Ne zaboravimo pomen jednog profila kojeg ugošćava svaka teretana. To je ’’mister kalorija’’. Domaćin vežbaonice. Tamo je svaki put kada uđete, bez obzira na termin i dan u nedelji. On tamo, u stvari, živi. Misterija je gde uopšte spava, jer ga niko nikad nije video kako izlazi iz teretane, a zna se da u njoj ne može prespavati. Vežba na Božić, 31. decembra uveče, na crvena slova, rođendane i godišnjice. Kad ode na more sa devojkom on je po pola dana u hotelskoj teretani (dok devojčicu pored bazena masira garavi suncobrandžija). Sve podređuje treningu. Zbog njega živi. Prepoznaćete ga lako. Pozovite ga u goste posle 21:00. Spremite testenine u belom sosu, kolač za dezert i kratki espreso. Ako neće da pojede taljatele, sa izgovorom da je upravo jeo, to je on. Boji se ugljenih hidrata kao đavo od krsta. Tortu će učtivo zagrebati kašičicom i to je sve, ali će zato espreso popiti jer je čitao da kofein pospešuje razgradnju masti. Umesto da teretana služi njemu, on služi njoj. Ovo su tipovi koje ne zanima da li vam je proslava diplomskog, žurka povodom rođenja deteta ili pak krvarite na smrt u jarku pored autoputa. Ako im se termin u kome ih pozivate poklopi sa terminom za trening, odbiće svaku saradnju i pomoć. Znam neke tipove koji bi sigurno ostavili majku da šlogirana leži u stanu, dok završe trening i tek onda bi je povezli u Urgentni. Ovakvih fanatika sve je više i među pripadnicama lepšeg pola. Kalorijskim fundamentalistima je potrebna ozbiljna pomoć i domovi zdravlja bi morali u budućnosti da otvore posebna odeljenja psihologije za lečenje posledica vežbačke megalomanije.
Može se reći i da ne postoji savršena teretana. One su poput svega ostalog – svaka ima manu. Viđao sam onih koje koštaju kao prosečan primorski hotel na Azurnoj obali, ali nemaju obično vratilo. Umesto njega stoji zgibko iz Top šopa. A ima i onih koje su sklepane ručno na otpadu, a imaju savršene sprave za elementarne vežbe. Sve u svemu, koju god da odaberete, želim vam puno uspeha u izgradnji zdravijeg i lepšeg tela! Što se mene tiče, odoh do “Stare Hercegovine” na kolenicu sa kupusom (posle 21:00, naravno).
Milan Stanišić je beskompromisni kritičar sistema, analitičar beznađa, hroničar pohlepe, baštinik sarkazma, pasionirani ljubitelj hiperbole kao stilske figure, hedonista, lenčuga levantinskog tipa, fotograf, bibliofil, nautičar i na kraju pravnik.
