Svi smo dobri u tome da kinjimo sebe, da žalimo i da se kajemo zbog nekih odluka, zbog propuštenih prilika, zbog stvari koje smo uradili i koje nismo. Jer svi imamo veliko iskustvo sa greškama – valjda zato što smo ljudi. Grize nas savest, gledamo unazad i vidimo put koji je trebalo da izaberemo, jer sada znamo bolje. Kako to tada nismo videli?
Retroaktivno, sve deluje jasno i jednostavno, i čini nam se da vidimo kako bi sve bilo bolje da smo drugačije izabrali. Ali, propuštamo da razmislimo o neprilikama koje bi taj put doneo, jer ništa nije samo dobro, ili samo loše, nego uvek idu u paketu. Ne pomišljamo da možda ima razloga što smo doneli „pogrešnu“ odluku i da smo se možda na taj način zaštitili od većih nevolja, nego što su one kroz koje smo prošli. Ili, da nikada ne bismo imali iskustvo koje imamo i ne bismo došli dovde da tada nismo bili tamo – na tom „pogrešnom“ mestu.
Možda ste upravo zbog svojih grešaka tu gde jeste, sposobni da vidite u čemu ste grešili, da dublje osećate, da želite da se razvijate i da stvari sagledavate u širem kontekstu, da bolje razumete sebe i druge.
View this post on Instagram
Možda ste krupnu grešku napravili baš zato da biste krenuli putem samospoznaje i razvoja, jer vas ništa drugo ne bi tako efikasno pokrenulo i osvestilo. Trebalo je to da iskusite, bilo vam je potrebno da pogrešite. Nije lako prihvatiti ovakav koncept, ali kad ga usvojite, steći ćete naviku da sebi postavljate pitanje „zašto je meni ovo potrebno“, a čim postavite pitanje, dolaze i odgovori.
Tražite sreću, ispunjenje, strast, ljubav, a to su potrebe čiju je meru teško odrediti. To je kockanje – rizikujete, idete na sreću, ulazite u iskustvo, nesigurni šta ćete dobiti. A ako sve izgubite, koncept „zašto je meni ovo potrebno“ predlaže da shvatite da ste ipak dobili – gubitak.
Te kompleksne potrebe uvek će biti u osnovi svih vaših važnih izbora, i uvek će biti uzroci vaših najvećih grešaka. I kad uočite svoju grešku u prošlosti i pomislite da biste bolje prošli da ste napravili drugačiji izbor, setite se da ste izabrali „pogrešan“ put, s razlogom. Više ste rizikovali, možda nije bilo ni logično, kao da ste namerno izabrali put kroz trnje, umesto da odaberete bezbedniju i izvesniju stazu. Ali, lomatanjem preko trnja, pronašli ste nešto što na bezbednom putu ne biste. Neki bitan deo sebe. Svoj duševni mir. Samospoznaju.
Odabrali ste taj put, jer je to bilo ono što ste zaista želeli, ili vam je izgledalo da će vas odvesti tamo gde želite da budete. Nešto dominantno u vama je tražilo baš to. Nešto vas je vodilo, prosto ste morali tako da izaberete. I da niste izabrali taj put, kasnije biste gledali unazad i osećali prazninu, kao da vam nešto nedostaje i da ste nešto bitno propustili. Čak i da vam je „bolji“ put doneo sve što ste želeli, osećali biste tu prazninu. Na mestu iskustva koje vam je vašoj duši bilo vitalno važno. Tako bi bilo, verujte. Taj deo vas, koji vas je vodio, osećao bi propust i gubitak, vapio bi za iskustvom koje mu je iz nekih razloga potrebno.
