Nije mi čak ni draga pomisao da ću te sresti, da ćemo se pozdraviti, a ti ćeš promrljati kako ti je drago što me vidiš. Nasmešićeš se i reći da se nadaš da mi u svemu dobro ide, jer sam to zaslužila. Dok ja, pa pomisliću samo da bih ti rekla idi u vražju mater, a onda zamišljati scenu, iz opet nekog filma, kako te grlim, stavljam ti ruke na rame i mirišem košulju. Opet, umesto toga nasmešiću se sa nekim kratkim, tupavim odgovorom kao što bi bilo: “Naravno” ili “Zar meni da ne ide?”. Okrenuću se i otići. Možda je tako i najbolje.
Na kraju ću popustiti, znam, ali ne želim
Ta divna stvarnost i ti grozni snovi. Ili beše obrnuto? Ponovo sam se zbunila. Da sam u nekoj ranijoj dekadi rekla bih da cela moja priča može biti ispričana samo peru i mastilu ali nije, osvetljena je svetlima ekrana i muzikom sa YouTubea. Čak je i patetisanje izgubilo smisao. Bilo bi drugačije da sam prosto ja prekinula sve, da sam ja govorila tebi sa lakoćom o životu. Bila samouverenija i udaljenija od tebe. Možda bi te to zaintrigiralo više. Žena je misterija muškarcima. Možda ja nisam tebi bila žena, ne kakvu si zamišljao i za kakvom tragaš. Izgleda kao sam završila sa tim da ti kažem ono što nisam mogla, ali nisam još ni počela.
Izvor fotografija: Safet Hadzimusic
Teodora Ninić probija led svaki dan radeći nešto novo u životu. Voli knjige, svoje prijateljice i kafe sa njima koje ne bi menjala ni za kakvu žurku. Greši što često prašta jer vidi uvek nešto dobro u ljudima. I dalje traži lika iz knjige.
