Biće da ti se dogodi ono najlepše kad se najmanje nadaš. Posle određenog vremena prestaneš da očekuješ i prepustiš se samom sebi, u mom slučaju samoj sebi. Inspirisana nekim večitim ljubavnim slikama, držala sam se te teorije da je ljubav za uzvišena stvorenja, a da mi samo možemo da pokušamo da probamo da im se približimo. U krajnjem slučaju nam preostaje da se nadamo da ćemo im se približiti, ako nađemo osobu koja nam paše.
Tu je ili nije
Bezobrazno sa moje strane, sada kad bolje razmislim, to što sam mislila da sam svoju misiju tako brzo završila time što sam tebe tako lako našla. Što sam se već osmehnula videvši te iz daljine. Nije to do mesta, do osvetljenja, do muzike, ljudi… Nisi bio sam, ali ja sam već tu videla kako stojiš ispred mene i pružaš ruku. Sanjarim, kao i uvek. Možda je to greška. Ljudi su zaboravili da sanjare, a ja ipak gledam previše filmova koji me ubijaju iz dana u dan. Prokleti scenaristi i Britanci sa njihovim efektnim lepim licima koji obećavaju bespovratnu ljubav i pažnju. Želela sam da provedeš sa mnom celo veče, pričajući mi nebitne stvari o gužvi, dnevnoj štampi ili planovima u budućnosti. Naravno i u toj budućnosti sam videla sebe. Možda je ipak preglasna muzika i previše ljudi, pa sam počela da se ponašam previše ushićeno.
To nije nikakav čudan i nestvaran osećaj de se vinete u nebo. Samo se lepo osećate. Nije mi bilo bitno šta sam obukla i da li pijem pivo ili koktel. Čekala sam. Sve u svemu dok čekam shvatim da mrzim čekanje i da ne mogu sve samo da prepustim slučaju. Suviše toga sam prepuštala slučaju. Možda je trebalo ovog puta, ali nisam. Prošunjala sam se okolo, cupkajući laganim koracima u ritmu da bih ostala neprimetna dok te posmatram. Najednom se desi taj slučajan okret gde te ja izgubim iz vidika. Završi se i pesma u kojoj ja uživam u svom pogledu izdaleka, ugledam te izbliza. Moj san tu ispred mene. Počeo je, baš kao što sam planirala da će krenuti. Svaka epska ljubav se tragično završi, možda moja nije ni trebalo da započne, ne sa tobom, pa da se ružno završi kao i sve te druge.
Izvor fotografija: Safet Hadzimusic
Prvi deo ovog teksta možete pronaći ovde.
Teodora Ninić probija led svaki dan radeći nešto novo u životu. Voli knjige, svoje prijateljice i kafe sa njima koje ne bi menjala ni za kakvu žurku. Greši što često prašta jer vidi uvek nešto dobro u ljudima. I dalje traži lika iz knjige.
